Маини - Промјена земље Петра I, и Вукићевића

  

Промјена земље Петра I, и Вукићевића

13 марта 1802.

 

Во име Христа, амин. На 1802 мјесеца марча 13, у Манастир Свете Госпође у Махине.

 

Да се зна и да јест вјеровано свакоме суду или господару, пред ким би изишло ово писмо, како се нахођаху неке земље Вукићевића Јова и Станка Вукићевића и Сава Берека испод овога манастира и биле контени и дођоше добровољно и молише Високо Преосвештенога Митрополита и кавалијера Петра Петровића да се размијене: да господин владика узме ове баштине, које су код манастира, а да им да у поље и тако бише сви више речени контени и посмо загледат земље; и призвасмо договорно с нама господина кнеза Луку Кнежевића и попа Сава Тановића, и посмо најприђе и виђесмо баштине Јова Вукићевића на Поца, која баштина конфинаје од истока исто више реченога господина владике и од трамунтане, а од сјевера пут, и о’ запади друга баштина Јова Вукићевића на Поца Горња, конфинаје од истока пут комунски и по дну, а од сјевера господина владике, које више речене баштине Јова Вукићевића осташе за господина владику Петра и за више речену цркву увијек вјечни. А Господин владика даде Јову Вукићевићу баштину, што беше ове цркве у Францине, те је на њу интрада усађена, која конфинаје с истијем Вукићевићем од истока и од запада, по верху Тановића а по дну пут. И другу баштину даде господин владика Јову Вукићевићу под Ријеком, која конфинаје од истока господина владике, од запада Марковића из Будве, по дну Боретина, по врху ријека стара; то се ђусташе и контени бише обје парте пред сједоцима. Исти дан звасмо матер Станка Вукићевића пред више реченијема и она имаше нешто земље на Поца Горња, која беше до исте земље господина владике, а по дну пут, и би контена и то даде господину владици, а господин владика даде по његову велику милосрђу Мари, матери Станка Вукићевића, баштину на Поца на поли више винограда кнеза Луке, а од истока господина владике, а од запади Пињатића. То би контено у све и добровољно у вијек вјечни без никаква поговора.

 

Исти дан дође Саво Ивов Берек и даде своју баштину господину Митрополиту и кавалијеру Петру Петровићу, баштину на Поца, која конфинаје од сваку господина владике, а по дну пут. Исти Берек Саво с више реченијема сједоцима своју баштину премјери жилом.

 

И посмо сви више речени и с нама господин владика на његову баштину на вељи виноград и измјерисмо по дно вељега винограда с једнога краја на други жилом спрема баштине Сава Берека на Поца и остаде поднина од вељега винограда за Сава Берека увијек вјечна, а Поца Берекова за господина владику у вијек вјечни, да не буде поговора никаква. Које више речено писмо учинисмо ми више речени Махини, којизи се промијенисмо, да се ово писмо находи при господину владици, да дећјари како смо сви контени добровољно и праву истину пишемо, нека се знаде по милосрђу господина владике јест нама с коришћу ова данашња промјена, и више је земље дао нама, но ми цркви, и ми сви више речени Махини, којизи се данас промијенисмо облегајемо се ако би игда икo сагнао Вишереченога господина владику с овијех земаљах, које данас пуштајемо и у ову књигу ментујемо, да смо вазда на јесер ми или наши посљедњи одговорит с нашијема добрима.

 

И сему сједоци који ће се подписат:

 

Ја поп Саво Тановић, писах и потписујем се на име господина Луке и на име Марка Божовића и Божа Алексића за не умијући они писати.

 

Ја поп Раде Богдановић подпишујем се како више пише.

 

Ова писма бише потврђена од господина Митрополита и каваљера Петра и јесу три направљена нека се находи у свакога своја.

 

Митропилит Петар Петрович Његош својеручно потписах и печатом за више вјеровање потврдих.

 

Марта 13-га числа, 1802-га годишта