Сава Пламенац Махињанима, Брајићима и Поборима

   

Сава Пламенац Махињанима, Брајићима и Поборима саопштава да диже утвари из цркве

1792.

 

Свијетлој и благородној господи кнезовима и суђама и старешинама од три поштене комуна и свијема Махинама и Брајићима и Поборима, мојој милој и угледној браћи мили и драги п(оздрав)

 

Ево, господо, знате како сам доша у ову цркву како и остали Црногорци и Приморци што дају своју ђецу у обшту кућу и цркву поради калуђерства, тако сам и ја био доша и мислио сам, да је ово кућа моја и мучио сам се и трудио, тако ми Бог помога, али, господо, данас видим, да ово кућа моја не може бити, зашто ме владика Петар не хоће, ного ме мрзи и ћера и не може ме виђет колико ђавола, а не знам зашто, господо, тако ми страшнога суда, ако сам му једном фалио и јесам заисто и ја сам се крив чинио и молио вас и свакога брата и пријатеља, да му се за мене моли и ви сте се молили и он ме прифатио за ваш хајтер само устима, а срдцем није, нити ће никад. И ја сам, браћо, све то трпио, доклен је ктио поћи у Брда, ја сам га молио и Богом закумио, да ме не остави но да ме собом води, а он ми је одговорио, да му ја нијесам за прешу ни тамо ни овамо. Дакле, господо, разсудите Бога ради, Могу ли таквог господара служит, којему нијесам за прешу. Пак и то бих заборавио и трпио, да се икад надам од њега милости имати, ема не могу никад, а ништа му нијесам сада скривио тако ми суда страшнога и тако ми Бог јадному сираку био у помоћ, нако што ме мрзи и ћера све с прве мрзости. Дакле, господо, ви знате да се ја ћерати с владиком не могу, нити ћете ми ви дат и да могу; а заиста ме ћера на велику божу правду и већ трпjети не могу ного пођох злијем путом врх душе владике Петра. И немојте, господо, рећи али се са мном наругати, да идем од силе између вас, али да иштем што боље: не идем нако од невоље, тако ме не било анатема, и од мрзости владике Петра, који ме изaгна на велику божу правду; нека му Бог суди, а ја сам њега ктио служит до моје смрти, али он не кће од Бога ми платио.

 

Сада, господо, ја нијесам мога уз њега стећи, то ми било проклето, су чим бих могао поћи на пут, али дома стојати; за то молим, о господо и браћо, немојте се са мном ругати за љубав божу, зашто ево узех из ове цркве неке закладе, с којијема могу доклен гођ поћи, да нађем себе како ћу који дан преживјети. Ема ви се заклињем Богом Вседржитељем, ако жив будем ове ћу исте закладе опет донијети међу вама; и немојте рећи да ово чиним од силе; не чиним но од велике невоље, тако ми Бог да срећу. И да знате што узех: прво, једно јеванђелије оковато у сребро и једну петилебницу од сребра и један крст оковати и два кандила и један калеж од сребра. Ово, браћо, узех да знате и да ми ово иштете ако се икад видимо.

 

И заисто ме страх, е ће ме покарат Бог и ова црква, али видим да није јошт Владику Петра, који је дестрега педесет путах оволико овој цркви, што знате и ви и други Црногорци и Приморци и који ме одвоји од моје цркве и од моје куће и од моје браће и од мојијех драгијех пријатељах од Бога ми платио. Ако ли сам ја њему ишта крив, али му сада учинио штете, али срамоте, било ме анатема како Јуду предатеља. Него ви се препоручујем, о господо, о браћо, проговорите за мене и не пуштите ме, зашто сам ваш и бити ћу до моје смрти; препоручујем ви се на велики и тешки божи аманет и остајем жалостно плачући и свијех вас поздрављајући вашего госпоства и све моје браће од три комуна Стањевићах

 

1792.                                                  покорни и понизни слуга и јадни сирак Савва Пламенац

за послужит