Пелинска рудина на Видов-дан
1914. год.
Прошле године о Тројичин-дану, одредисмо да и у овом крају опћ. Грбља сваке године на Видов-дан у цркви св. Тројице учинимо спомен за душе изгинулих Косовских осветника, ослободитеља наше браће, која пет вјекова чамише под Турским јармом.
Лани, као први пут не обзнанисмо довољно народ, па је у малом броју присуствовао свечаном помену. Ове године колико свештенство, толико и Туторство са црков. савјетом побринуше се и објавише на вријеме народу, па је овогодишња Видовданска прослава одвојила од лањске у сваком погледу.
Истом је сунце грануло, забрујаше звона са речене цркве, поче се народ окупљати. Полеће велико и мало, старо и младо обојега спола из свих пет околних села. Тачно у 9 сати почела је света литургија, коју отслужише два свештеника: Давидовић и Кнежевић. Црква бијаше дупком пуна побожних Срба, Српкиња и Српчади. Више много, него ли и о Тројичин-дану, која је свечаност највећа у Грбљу. Иза литургије опјеван је парастос за изгинулу браћу Косовске осветнике. Уз поменута два свештеника служио је и пoп Л. Даичић. При свршетку преч. Давидовић укратко, а језгвовито предочио је значај Видовданске прославе. Почео је од тужног дана Косовског боја, па до свршетка прошлогодишњег рата. Говор је свакога дирнуо, а особито кад напомену времена тужног Србиновог робовања Турчину, Драгашевићевом:Јеком са гусала:
„Србин роди, а Турчин одводи;
„Србин ради, а Турчин се слади.“
Али данас нема више тога срамног робовања, Косово је
освећено и сва Стара Србинова Отаџбина слободна. Сви присутни сузама радосницама
оросише очи. Преч. г. Давидовић заврши са св. писмом: „Смрт није погибија, већ
пут, који води к воскресенију“.
Иза ове срдачне проповиједи народ је изљегао и посједао, да се мало одмори иза двосатног стајања на ногама. Пошто се одморисмо, устаде преч. Кнежевић, те изручи свима поздрав од „Српске Зоре“, тумачећи им, што је „Срп. Зора“ и чему је намијењена, те замолио, да свак, по могућности, приложи малени Видовдански дарак. На то устадоше два мјесна учитеља и у мало часа сакупише износ од К 34-55. Пошто сабрасмо Видовдански дарак, почело је пјевање и играње нар. кола, које је потрајало до 2 сата иза подна, по том се народ разиђео својим кућама, носећи у срцу милу успомену и поздрављаху се: „До године и Још боље, ако Бог да !“
Иза подне чуло се на више мјеста пјевање и пуцање из пушака наших чобана, али око 7 сати на вече све умукну, као сребром заливено усљед тужног и жалосног случаја у Сарајеву, кад несретни глас и до нас дође, те ми падоше на ум ријечи пјесника с Ловћена:
Чашу меда још нико не попи,
Ђуч.
СРПСКА ЗОРА Бр. 9 1914
