Пелинска рудина на Видов-дан 1914. год.

 

Пелинска рудина на Видов-дан

1914. год.

 

Прошле године о Тројичин-дану, одредисмо да и у овом крају опћ. Грбља сваке године на Видов-дан у цркви св. Тројице учинимо спомен за душе изгинулих Косовских осветника, ослободитеља наше браће, која пет вјекова чамише под Турским јармом. 

Лани, као први пут не обзнанисмо довољно народ, па је у малом броју присуствовао свечаном помену. Ове године колико свештенство, толико и Туторство са црков. савјетом побринуше се и објавише на вријеме народу, па је овогодишња Видовданска прослава одвојила од лањске у сваком погледу. 

Истом је сунце грануло, забрујаше звона са речене цркве, поче се народ окупљати. Полеће велико и мало, старо и младо обојега спола из свих пет околних села. Тачно у 9 сати почела је света литургија, коју отслужише два свештеника: Давидовић и Кнежевић. Црква бијаше дупком пуна побожних Срба, Српкиња и Српчади. Више много, него ли и о Тројичин-дану, која је свечаност највећа у Грбљу. Иза литургије опјеван је парастос за изгинулу браћу Косовске осветнике. Уз поменута два свештеника служио је и пoп Л. Даичић. При свршетку преч. Давидовић укратко, а језгвовито предочио је значај Видовданске прославе. Почео је од тужног дана Косовског боја, па до свршетка прошлогодишњег рата. Говор је свакога дирнуо, а особито кад напомену времена тужног Србиновог робовања Турчину, Драгашевићевом:Јеком са гусала: 

„Србин сије, а Турчин пожњева;
„Србин роди, а Турчин одводи;
„Србин ради, а Турчин се слади.“ 

Али данас нема више тога срамног робовања, Косово је освећено и сва Стара Србинова Отаџбина слободна. Сви присутни сузама радосницама оросише очи. Преч. г. Давидовић заврши са св. писмом: „Смрт није погибија, већ пут, који води к воскресенију“.

Иза ове срдачне проповиједи народ је изљегао и посједао, да се мало одмори иза двосатног стајања на ногама. Пошто се одморисмо, устаде преч. Кнежевић, те изручи свима поздрав од „Српске Зоре“, тумачећи им, што је „Срп. Зора“ и чему је намијењена, те замолио, да свак, по могућности, приложи малени Видовдански дарак. На то устадоше два мјесна учитеља и у мало часа сакупише износ од К 34-55. Пошто сабрасмо Видовдански дарак, почело је пјевање и играње нар. кола, које је потрајало до 2 сата иза подна, по том се народ разиђео својим кућама, носећи у срцу милу успомену и поздрављаху се: „До године и Још боље, ако Бог да !“ 

Иза подне чуло се на више мјеста пјевање и пуцање из пушака наших чобана, али око 7 сати на вече све умукну, као сребром заливено усљед тужног и жалосног случаја у Сарајеву, кад несретни глас и до нас дође, те ми падоше на ум ријечи пјесника с Ловћена: 

Чашу меда још нико не попи,

Што је чашом жучи не загорчи. 

Ђуч.

 

СРПСКА ЗОРА Бр. 9 1914

Miho Knego - Prigodom otkrića spomenika Gunduliću

 

Prigodom Otkrića Spomenika
Velikom Pjesniku
GJIVU FRANA GUNDULIĆA
Dubrovčanina

 

Oda 

Sv’jetlo sunce sini, sini!....

 

Što bi? Zar strašni valovi,
Što o hrid jed svoj lome
I Slave lagju lagahnu
Biju u b’jesu svome,
Sad tihim morem šetaju
I tek što ližu kraj?
 
Gle, munje zrak što križaju
I grozne neba biče
Na Slave lagju mlagjahnu
Sve regbi oboriće,
Sad bježe, te se prosiplje,
Svud vedrog neba sjaj!
 
Što bi? Je l’ ovo obmama
Mog oka, što dni bolje
Vidjet’ bi htjelo, ili je
Mog srca tlapnja, koje
U novom čustvu kakovom
Nać svemu misli l’јек?
 
Ne, ne, to nije obmama!
Dan sv’jeto danas svanu,
Niti je Zora ikada
Predišla takom danu,
Od kada Onaj Besmrtnik
Svoj slavni poče v’jek.
 
Da, onda rujna božica
Vrh Srgja sjajuć kliče:
„Raduj se, raduj presrećni
0 grade, Dubrovniče!
Tvojega tla stup najjači
Moj ti donosi skut.
 
„Kud god sam konje vatrene
Provela hrleć amo
K sinjemu s mora Crnoga
S desna, s l’ijeva samo
Ropski se čuju uzdasi
I tugji vlada prut.
 
„А zlatnu slobodu zidine
Čuvaju tvoje јаке;
Njezin se miris ugodni
Poput sunčane zdrake
Širi, a robu postaje
Još teža tugja vlast
 
„Аl’ evo čedo svemoćno
Na dar ti šalju vile:
Njegove lire zvukovi
Prokleće drske sile,
Spojiće uda slomljena
Uliće nade slast.
 
„I ti ćeš bit’ nepresušno
Slobode, pjesme vrelo,
Iz kog će crpsti takmeć se
Jugoslavenstvo c’jelo.
Nit’ će te, grade, nestati,
Dok narod bude živ“.
 
I tako bi. Аl zlokobna
Sudbina, što nas prati,
Rajskoga pića s’ izvora
Napit’ se v’jek nam krati,
Premda nas blizu dovodi
Put, koji svegj je kriv.
 
Smetene tad nas zavagja
Grizlica Slavske lipe,
I kao b’jesni valovi
Goneć’ se kad prekipe,
Tako s’ u koštac hvataju
I bore strast i strast.
 
Srdi se nebo, postaje
Od dana nojca mrkla
Pod nogam se trese, strah te je
Da zemlja ne bi te srkla,
Nit se u mraku poznaje
Našega roda vlast.
 
Аl gle nenadne promjene!
Dan sv’jetli danas svanu,
I nije Zora nikada
Predišla, vakom danu
Od kada Onaj besmrtnik
Svoj slavni poče v’jek.
 
Potomstvo harno sjeća se
Onog, koj’ pjesme žarom
Slobodom dušu napaja;
Onog, koj’ slavom starom
Napunja nove vjekove
I njen umnaža jek.
 
Narod mu u znak ljubavi
Spomenik diže tvrdi:
Neka mu lice razbije
Neslogu što nas grdi,
I jakost u nam’ probudi,
Što kobni spava san.
 
Eto iz drevne Dubrave
Ističu sunca zdraci
I zlatnu sv’jetlost prosiplju
Svuda, gdjeno junaci
Spominju Gjurgja Jerinu,
Proklinju Vidov dan.
 
I svačje srce otajna
Milina njeka puni
Nit’ može ruka ičija
Da tu milinu zbuni,
Jer hrabri narod poznaje
Ponosa svoga moć.
 
Oh dane, što si svanuo,
Ne puštaj noćne tmice,
Tvoja vedrina neka nam
Uzdrži vedro lice
I klete spletke ukloni
Što crna snuje noć.
 
A ti nas Duše Veliki,
Ohrabruj k boljem radu,
Spominji prošle vjekove,
I budi slatku nadu
U vr’jeme puno srećnije
Što no će istom doć. 

Dubrovnik, 26 Junija 1893. 

Miho Knego

Nikša Gradi - Dubrovnik

 

Dubrovnik

Putniku koji mu dohodi na posjete

 

Piantossi

nemica gente al nostro albergo

in seno.

Om. Odis.

 

Slavnog grada uz ulice stare

Iz daleka, putniče! kad dogje;
Nemoj pazit na današnje kvare,
Misli samo na sjaj koji progje.
 
Puk mu, jadan! sve dušmanske dare,
Poput hljeba spasonosnog glogje:
A ne vidi, e dušmani šare,
Tek da sreća svaka ga mimogje.
 
Groblje pusto on ti kaže sada
Veljih Ijudi, i poštene suze
Malog broja, pri općemu sramu;
 
Аl se sjeti da se mačeš hramu,
Gje mah, za čas, ludilo preuze;
A kroz suze da prodire nada.

Nikša Gradi

Veljko Radojević - Otvoreno pismo kumu Tomu Sunari

Вељко Радојевић

(1868-1959)

  br. 17 1893.

Otvoreno pismo gosp. Tomu Sunari, stražmeštru na Grudi, u Konavlima. 

Dragi Kume, 

Ne znam da li Vam dolazi do ruka ona zloglasna „Crvena Hrv.“, koja je uzela za moto svog programa „laž je moj idejal“. No ne bori se ona sama za to sveto(!) načelo — cijela hrvacka žurnalistika manje više, zaslijepljena njekim uobraženim hrvat. drž. pravom, davi se u moru laži, kad je riječ o nama Srbima. Zar takim srestvima da — kami! — nahudi srpskoj poštenoj misli i moralnom djelovanju na kulturnom i političkom polju?!.. Nikada. — Ako nijeste uvjereni o ovome, što rekoh, te da ne biste eventualno posumnjali da iz mene govori mržnja, biva, što sam možda Vaš politički protivnik (prem da imam čast da izjavim, da nijesam još, od našega poznanstva, mogao opaziti ni najneznatnijeg simptoma u cijelom Vašem javnom ni privatnom radu, koji bi Vas harakterisao kad privrženika srpskoj niti hrvackoj stranci; dok Vaš mi je rad poznat kao moralne činjenice Vašeg poziva, koji Vam je u dio pao) — upućujem Vas na uredništvo „Crvene”, koja u ovogodišnjem njekom svom broju — kao što mi prijatelj reče — i na nas dva bljuje svoju otrov i lažno nam podmeće, biva, da ja pišem one dopise iz Konavala u “Dubrovniku“, a Vi*) da ste mi vjeran dostavljač dogagjaja.

*) Drugog „stražmeštra” ne poznavam u Konavlima, a može da i ne opstoji. 

Koliko je istine u tome dopisu, pod kojim se dopisnik-kukavica krije za imenom poštenih Konavljana ili Vitaljana (ne sjećam se ko je potpisan) — toliko je zdrave pameti u dopisnika, što i Vi znate; a koliko su meni poznate prilike u Konavlima, i to Vi znate; dok jamačno znate i to: da sam se do danas relativno sa svim malo bavio politikom, a najmanje u razmirici s našom zaslijepljenom braćom Hrvatima, koje je već dockan izvoditi na pravi put i koji su samo sažaljenja dostojni. Pročitajte cijeli dopis, pa se nemojte čuditi odakle isposaše onaku neistinu, pošto ih iz dana u dan sve to veće ludilo obuzimlje. 

Ovo pismo napisah Vam za to, da uočite hrvacku stranku u pravoj boji, a sa uzroka, što ćete i Vi sjutra, — kad Vam bude u dio palo da, kao nezavisna osoba, izrazite svoje slobodno mišljenje u srpsko-hrvackoj razmirici, — simpatisati jednoj ili drugoj stranci, te ako ste slučajno naumili u stranku hrvacku, neka znate s kakvim bi ste ljudima i kakvim orugjem vojevali proti braće Srba. Društveni moral, vele, ocijenjuje se na temelju morala pojedinaca, koje to društvo sačinjavaju, pa, došljedno, već i cijela obrazovana Evropa zna da harakteriše današnju hrvacku struju i društveni moral na temelju hrvackijeh prestavnika i njihovijeh organa, koji su najbolja ogledala njihovog umnog i moralnog bogastva, kojim raspolažu danas, u devetnaestom vijeku! 

Ovoliko su mi istina i ponos nalagali da Vam napišem.

Završujući, šalje Vam bracko pozdravlje Vaš kum.

 

U Herceg-Novome 13. Septembra 1893. 

Veljko Radojević

Dva primjera iz Dubrovnika

 br. 11 1893

Da li ćirilica bijaše u običaju kod starijeh Dubrovčana?

Osim dopisivanja dubrovačke republike sa srpskijem državama imamo jedan klasični dokaz od godine 1601. koji svjedoči da se je ćirilica u velike u Dubrovniku upotrebljavala; taj dokaz pak dolazi od jednoga katoličkog svećenika Dum Nikole Fiorovića, koji je svoju oporuku ćirilicom napisao, koje početak i svrha ovako glasi: 

„Vime prisvetoga Trojstva oca i sina i duha svetoga amen. Ja Dum Nikola Fiorović nahodeći se u dobroj i svijesnoj pameti ….. (slijedi oporuka a osvršetak glasi) i ovo pišem u jezik naš, neka svak može razumjeti i neka se ne može koja menda staviti govoreći ovo je obscuro, a ovo nije dobro, a ovo se ne razumije i pišu slovi srpskijema neka se može bolje prolegati, i neka više rečeni Vlahuša može bolje znati, što se u ovomu testamentu sadrži i ovo ja od izgor rečeni Dum Nikola Fiorović pišem mojom rukom vlastitom, a kako hoću slovi latinskljema afermati“. 

„1601 a di 9 di Settembre Ragusi io prete Nicolo di Fiorio m. p.“. 

Komenata ne treba. Samo ćemo napomenuti, Dum Nikola Fiorović piše oporuku “u jezik naš“ a „slovi srpskijema, neka se može bolje prolegati (pročitati)“; a za dokaz, da je svojom rukom napisao potvrgjuje „slovi latinskijema“, ali ne više “u jezik naš“ nego “talijanski“; što znači da je „jezik naš“ isto što i „srpski”; 

Ova nam oporuka dokazuje, da je dajbudi u vrijeme Dum Nikole Fiorovića u Dubrovniku trebalo pisati srpski (= u jezik naš) ali ćirilicom (= slovi srpskijema), neka se može bolje pročitati i razumljeti”. 

Još se nalazi jedna slična oporuka iz istoga vremena. 

Obje se oporuke i dan danas nalaze u arhivu okružnog suda u Dubrovniku u prijepisu latinicom sa slijedećijem uvodom: 

Hoc est testamentum R. pastoris Nikolai Florii, repertum in publica notaria eiusdem civitatis cujus quidem testamenti (quod erat et est scriptum caractere slavo seu se viano, et ех eo fuit reversum per me Marcum de Stay notarium) tenor talis erat et est qui sequitur infra videlicet. Što znači: Ovo je oporuka Dum Nikole Fiorovića, nagjena u grackom bilježničkom uredu istoga grada koje oporuke (koja bijaše i jest pisana slovima slovenskijem ili srpskijem, i od mene Marka de Stay bilježnika latinicom prepisana) sadržaj takav b’ijaše i jest kako slijedi.

Ima tomu dvije godine što Hrvati V. Klaić i prepoštovani M. Kušar uzvitlaše prašinu od Zagreba do Dubrovnika, što nagjoše jednu bilješku po kojom bi bio podmaršal Gundulić, sin slavnoga pjesnika, obećao podignuti vojsku i u njoj 3000 Hrvata.

Ovu vijest prihvatiše sve hrvacke novine kao dokaz non plus ultra Hrvastva u Dubrovniku.

Mi smo se ovoj hrvackoj logici i bistromu umu smijali, i u ono 3000 Hrvata, koje obećavaše podmaršal Gundulić, nazirasmo odmah plaćeničku vojsku Hrvata iz Hrvacke, jer još i u  ono doba vojske sastojahu većinom od plaćeničkijeh četa.

Ovomu našemu mišljenju nalazimo potvrde u jednoj raspravi*) K. Jirečeka, gdje se (str. 5.) nalazi: “Od godine 1687. sjedio je u Dubrovniku ćesarski residenat, pukovnik Corradini, a u mjestu se je nalazila posada Hrvata, najmljenijeh u Senju a izdržavanijeh od republike”.

Eto ugjosmo u trag i ovomu hrvackomu švindlerstvu.

Dakle ono 3000 Hrvata podmaršala Gundulića nijesu Dubrovčani već plaćenici iz Senja i kojijeh drugijeh mjesta Hrvacke.

Čitaocima “Dubrovnika“ javiti nam je, da pomenuta dva hrvacka nadri-učenjaka radi zasluga stečenijeh oko gojenja šovinizma hrvackoga bjehu nagragjena; i to prvi (V. Klaić)- imenovan je profesorom povijesti (jadne li povijesti!) na zagrebačkom sveučilištu, a drugi (M. Kušar) nadzornikom čučundruka i biljaka nametnica za poljodjelski zavod u Gružu. Prosit! 

*) Poselstvi republiky Dubrovnické k cirařovne Katerine II v. 1. 1771-1775. Rozpravy ćeske akademie; Ročnik II, trida I. čislo 2. — Ovo je učena rasprava K. Jirečeka, profesora na bečkoj uuiversitati, o poslanstvima dubrovačke republike na dvor Katerine II, carice ruske.