Жалба Петра І. Которском циркулу на неког Љубановића
23 јуна 1800.
Свијетли
и благородни господине! Примио сам поштени ваш лист, писани заради Стојановића,
који је убио Церногорца и побјега у Церну Гору. Ја сам по вашему зактевању
јучер одправио моје писмо на пазар от Ријеке Цернојевића, које ће се данас пред
народом прочитати. Писао сам Утеpжaнима да стоје смиром не само от правијех
Брајићах, него и от истијех Стојановићах и да чекају суд и сотесфакцију от
ђенералске власти. Дакле, ако бисте кћели који кастиг на кривца наставити,
ваљало би да у ту згоду буду неколика Церногорца призвана. А што ми за Поборе
пишете, они би сиромаси на перво звање пошли у Котор, но су видјели како Љубановић
узима силом и неправдои њихова и моја манастирска добра, тако он исти чини у
суд шшто је њему драго и не допуштаје говорити ниједнога разлога, пак се боје
да не учине от њих, што су и од Трешњевчанах учинили, докле су их тешкијем
мукам под страхом свезане веригама у тамницу нагнали, да подпишу сетенцију и да
пуште Бућинима своја влаштита и
правична
добра, а на сврху открило се, како је то за мито учињено, што су Бућини дали за
новце и по хајтеру суда.
Љубановић
по статуду которскому, којега нигда није било чути, и за љубав от новацах добио
је сетенцију не само за освојити поборско ваздашње уживање, него и моје земље и
метехе, које су свему народу обећане, а сувише попријети наше церногорске
границе и то све преко вјере, коју смо писмено с преузвишенијем господином
генералом утвердили. Сад нека сваки поштени човјек разбере и нека ми рече, може
ли бит правога суда, ђе се по сили и по хајтеру и за новце суди и хоће ли бити
ова крајина мирна на ови начин, како су започели. Небјеше ли љевше и мирније
барем до организациона оставити свакога, да ужива оно, што је он и његов отац, ђед
и прађед уживао, а на даље до Адама, да се не простире.
Ја
сам у толика моја писма преузвишенога господина генерала, пак иза тога и
господина мађора Пикнера молио, да уклоне Љубановића и статуд которски от
нашијех границах и от свега, што се наше церногорско назива; нијесу ми никад на
то одговора дали и није фајде, да им већ пишем, него да пустим нека се служе
наговором Љубановића и статудом которскијем на њихову вољу, колико хоће, а што
ће се о’ тога догодити ја пред Богом и пред мојим царом не хоћу бити
отговорник, који јесам ваш доброжелатељ и слуга.
Јунија
23го, 1800 На Стањевиће.
М(итрополит)
П(етр) Петрович)
Нема коментара:
Постави коментар