субота, 10. јул 2021.

Вук Врчевић - Сељани проклињу име “Лазар”

 

 

 

  

Сељани проклињу име “Лазар”

 

 По народном приповиједању истини догађај у ошћини Побори будванске околице около половице осамнаестог вијека

 

И загрми тешком анатемом

На три Вука, рода издајника,

Вукашина, Вука и Вујицу.

 

Горс. вијен.

 

«Ану умукните, дјецо!» викнуће поборски кнез Иван. Изиђе пред кућу и чује гдје је неко изнад манастира Стањевића зачестио вичући: « Ко је витез! ударише нам хајдуци на торине!» Па из пушке та- а -ан, па опет понавља кликовање. Кнез Иван отрча пред цркву и стаде хитно у звоно тинкати¹). По врати се кући и зове свог јединка сина Лазара, који у поткутњици преориваше њиву за озим, велећи му, да бржа дома, да се приправи и, кад се сељани 0купе, да иде с њима у потјеру за хајдуцима.

Кнез је већ био справан, а жена приправила брашненик за њега и за сина Лазара. По гдје гдје који од сељана придолази; који долазе, питају кнеза, шта је, а он им казује. Очекују док се сви се љани окупе.

Давно је сунце иза брда оскочило, а ни пола сељана нема. Чуди се Иван и пита оне те бијаху дошли: «Шта је ово те наши не долазе? А ако одма у потјеру не похитимо, залуд нам пут и послије боја копљем у трн; јер што вук у чељусти уграби, а хајдук пред собом гони, не чека, но бјежи.» — «Богме, кнеже, одговориће му, знаш да ни жене нијесу вазда код куће, а камо ли људи. Неко пошао у пaзар, неко у поље, неко у млин, а може бити да многи немају справна хљеба ни опанака, а на ову гладну годину многи пошли, да траже жита у причек, па…..»

 «Ма што дробите јутрос као дјеца? пресијече им Иван срдито ријеч. И кад би све то било истина, опет би људи свему тому могли доскочити, да се нијесмо изродили. Добро су наши стари претказивали, да ће доћи вријеме кад ће потоњи нараштај доћи да у четворицу с натегом могу једно јаје носити, а плашивији од зецова. Вук не носи собом ни оружја ни опанака, а камо ли брашненика, него се у своје срце узда, те прегне и себи ручак улови. У моју младост кад је Бог помагао кад је овака мука била, све је друкчије и поштеније бивало. На први поклич: «Ко је витез!» није остајало човјека кога је срце служило и ко је знао цијенити јуначки образ, да није полетио онако какав се намјерио! Мојим сам очима гледао више пута гдје људи трче с пушком у руци, распаси, босоноги па и гологлави, а ни десети није при себи ни коре хљеба имао! Наши стари знали су да прегаоцу Бог дава махове, те на смрт, а камо ли на што друго, нијесу промишљали, но сложно као једно јато голубова летјели на душманина, бранећи образ и имање; а чуо сам од мог покојног оца, кад једном уз гусле појаше и каже:

 Ондје нема момка ни јунака,

Који није кадер боја бити,

У невољи без хљеба живјети,

За три дана о лули дувана,

А четврти о букову лишћу ... »

Још их шћаше кнез Иван корити, али не би чекања. Отрча опет пред цркву и тинка у звоно.

Попасно је и ручање доба већ наступило, а свијех сељана ни још нема, но по два три свеђ придолазе. Кнез од јуначке муке као изван себе; виче, псује и кори сељане. Нагони га пријека невоља. Опет неко са врх брда кликује: «Ко је витез, за часни крст у помоћ!» Па двије пушке заособ.

Узавре у кнезу Ивану крв, те ће викнути: «На ноге, браћо, ако Бога знате! Оно није без големe нeкакве невоље, но потецимо. Гдје си , Лазаре? викну ће сину; јеси ли већ справан?»

Лазар: «Ја сам справан, али знаш да немам опанака.

Иван: «Ево ти моји опанци.»

Лазар: «Да ли не знаш да ми је велика пушка оштећена, те не спада с горњега зуба на доњи?»

Иван: «На, прихвати моју пушку.»

Лазар: «Па немам ни струке никакве, а без ње како ћу?»

Иван: «Ево ти моје.»

Лазар: «Па кад ми све твоје с тебе даваш, ка ко ћеш ти без свега? Ама кад хоћеш, ано дајбуди остани ти дома, а ја ћу с Поборима у потјеру.»

Наљути се Иван и шћаше да сина прокуне, али се убоја јединку сину, да га не би очина клетва постигла, но од срца јекну, као рањен рис, па ће му рећи: «Јок, јок! није си погодио! Мени је име Иван, а не Ивана; ти волији сам да се женским именом зовеш, него ја. До јутрос мислио сам да имам сина узданицу, а јутрос видим да имам рђу и страшивицу.» Сад ће викнути: «Ко је мој, за мном!» Сви са брани кренуше, а Иван при кретању не заборави наредити сину да тинка у звоно и да свакому, ко би послије дошао, каже што је, па да и они за њим хитају.

Ни Иван на ниједан од дружине не чу за труд трчећи из села до на врх поборске планине. Гледају, хоће ли којега од њихових чобана видјети; зову, нико им се не одазива. Ушају на све стране, еда ће каквога гласа али јавља чути. Нијесу много ишчеки вали. Чују гдје на далеко у Ивановој алуги непрестано пуца пушка, те они иoтeкoше по оном гласу

Гором ходом, а ледином трком.

Да их кoгoд с врх планине сматра,

Рекао би и заклео би се

Да им вила подметнула крила ....

Кнез Иван, као оглашени убојник, вјешт оним планинама,као и кланцима јадиковцима, окрену пријечцем и претече хајдуке. Западе им у згодно мјесто, укри дружину у густој шуми, па, кад хајдуке опазише гдје гоне поборски ајван, напусти их на први домет пушке, а пришапта дружини: «Немој да који од вас меће из пушке прије но моју чујете, без вашега зла и грдила. Ја ћу, вели им, гледат да с помоћу божијом оборим онога нај првога те гони аjван, а ви, који сте ми с десне стране, једанак оборите ватру на оне што су по сриједи, а ви слијеве на оне стражње, па онда, као што су наши стари радили, 

Веље пушке у траву бацимо,

За голо се гвожђе прихватимо;

Алакнимо, Бога споменимо,

На душмана сложно ударимо,

Бог ће дати наш ће мегдан бити ... »

Кнежева се не пориче. Како је Иван наредио, онако је било и учињено. На прву ватру из пушака падоше двојица мртва а неколициња рањени и осакаћени. Кад Поборани заграјаше и јуришише голим ножевима на хајдуке и кад поборски чобани опазише, у свакога постаде срце Обилића, сабља Краљевића а мишица Кастриотића, па четницима с леђа ударише, а међутим опазише гдје низ једну страну трчи још неколико Побора као трогодни срндаћи вичући: «Држ’те се, браћо! ево вам помоћи!» Па учинише шемлук из пушака.

Овај ненадни нападај потјерника, два убијена а неколико рањених четника, тако забуши хајдуке, не би тако ни с неба гром, а све за све видећи се са три стране окољени од мноштва потјерника, дадоше ногама у ледину, те при својим главама оставише читав плијен, два мртва друга, а с рањеницима незрело побјегоше²).

Прва је задаћа била кнеза Ивана да преброју заплијењени ајван, ког нађоше на броју, па одма да сматрају она два убијена четники. По хаљинама и другим неким знаковима познадоше да су из катунске нахије четници, али из ког села не могоше годити, а још мање по именице их познати.

Послије неколико дана дознало се да су били из Цуца, који су нарочито били дошли, да убију једнога Побора у освети свог сељанина Цуце, убијена од Поборана од више но двадесет година, па их случајно нанио пут на поборске чобане и на њихов ајван. Мислили су да ће о једном путу главу свога брата осветити и поборски ајван заплијенити, но им ни је дно ни друго за руком не испаде.

Сви Побори весели и задовољни ради учињене побједе над душманском четом, осим кнеза Ивана. Он се нешто у дубоке мисли занио; не да му се јести ни пити; напуња лулу дувана и пита: «Има ли ко да укреше?» Укресаше му , те запали. У мислима пако, које су га на далеко занијеле, лакомо потезаше густе димове дувана а кроз нос пуштава ше, да му нијеси кад и кад могао његове густе бркове видјети, а камо ли намргођено чело и крваве очи.

Већ свак ручао. Чобани свак свој крд оваца и коза прихваћа и пред собом гони. Све је справно; подне давно превалило. Кнез Иван нити што види нити хоће да збори, но једну те једну мисли.

Упитаће га барјактар Мићун: «Ма шта је то од тебе данас, кнеже, ришћанске ти вјере? Свак је весео и има рашта бити весео, јер, Богу да је за славу, враћамо се кући и без ране и без мртве главе са одузетим плијеном.»

«E мој Мићуне, одговориће Иван, није то тако као што ти мислиш, но ја нешто даље од носа видим и са свим друкчије разгађам, па чешће пута за наше зло и погађам .... Ми од давна дугујемо Цуцама главу, а данас изгубише друге двије осим рањеника, те им сад три дугујемо. Цуцама није никад мртва глав , колико ни нама, неосвећена останула, па се бојим да нам данашње јунаштво кад тад на нос не искочи и да се не закрвавимо тако, да ни трећи пас неће се моћи умирити.»

«Ja се, кнеже, неба ми и земље, чудим, одговори Мићун, о чему збориш и од кога се плашиш. Зар да нашим очима с прекрштеним руками као женетине гледамо гдје нашу муку туђи хајдуци јагме, је ли? Ако до данас нијесмо на никога силом нападали ни туђу муку отимали, зар да се од нападачӣ не бранимо, те наше имање и образ не чувамо? Док је међу нама брацке слоге и двјеста поборских пушака, будимо пријатељи свакому, ама робови никад никому, а Цуце што су тражили, то су и нашли. Ко хоће с нама ратовати, пушка му, пушка ми, а широко поље. Који је год пас нас уједао, његовом нас је длаком лијечио³). Но ајдемо дома а ко од страха мре, знаш како му се звони!»

При поласку кнез Иван пребира очима по роду, и кад не видје међ’ сељанима сина Лазара, узавре у њему крв и скочи на ноге вичући: «Ајд’мо, браћо, дома; вријеме је!»

Чобани призајмише сваки свој крд оваца и носе двије посјечене главе на јасеновим шиљкама. Но кнез Иван викну: «Стан’те, браћо! Срамота би била и укор пред свијетом, а грехота пред Богом, да љешине ове двојице не закопамо у земљу. Ако су и хајдуци, нијесу Турци, но по крви и закону наша браћа. Не остављајмо их вучијим зубовима и гавранима, да им по овој гори разносе кости: крштене су.»

Уколико би човјек попушио лулу дувана, ископаше два гроба успоред и укопаше их. Свак над њима баци по шаку земље говорећи: «Лака вам земља, а у рају вјечно блаженство!»

Кад се помолише, на поглед Побора учинише шемлук (весеље) из пушака. Поборске жене поскакаше из кућа и одоше им у сусрет. Свака о свом злу мишљаше; нека свог мужа, мајка сина, а сестра брата са страхом очекиваше. Сви здраво и весело. Починуше пред црквом; добавише ракије, пију и разговарају се. Жене и дјеца не дижу очију с мртвих глава.

A Лазар, кнежев син ? – Њега међ’ браћом нема. Питају за њега, а Иван оборио очи преда се и скаменио се. Упитаће га барјактар

Мићун: «Кнеже Иване, гдје ти је син Лазар? »

Иван: «Не знам, нити хоћу да за њега знам!»

Muћyн: «Ма није то тако, опрости, ако си и кнез. Ти си нама данас свим глава и чобан, а гдје пастир, тамо су и овце. Ти си наш орао крсташ, а ми смо твоја крила и брчно перје, па те питам0: да није који наш сељанин данас на твој позив дошао, што би му осудио?»

Иван: «Одлучио бих га од брацке као издајника, забранио бих му носити оружје, а припасао бих му женску опрегачу. Ја знам куд омијера твоје питање. Мени је образ спрам душе, ногама сам већ у гробу, па хоћу да га чиста код вас оставим а душу пред Бога понесем. Немам но Лазара јединка сина; волији сам и без њега једнога остати, но с њим срамотно међу браћом живјети! Ето вам га, па што год хоћете од њега радите. Гдје ваше руке, ту и моје. »

«А да кад је тако, одговори Мићун, попимо још по једну чашу, па ти, кнеже, ајде дома, а ми ћемо заостати пред црквом и тражити лијека овој работи.» - Кнез Иван отиде.

Сеоцки разговор

Мићун:« Чусте ли, браћо, кнеза Ивана разговор? Ја сам се, може бити, и огријешио што га у име моје и свијех вас онако упитах. Ама ако он нама суди право, ред нам га је слушати као попа у цркви; али ако не чине по правди, можемо ми и попу и кнезу казати оно што није у реду. Лазар је по нашему старом обичају заслужио смрт. Ако ви сви велите да се Лазар каменује, и ја сам с вама. Но прије него га на смрт осудимо, чујте ме. Нека сваки од нас стави руку на прси, а промисли на Бога, па он да нека себе упита, је ли ишта Лазарев отац крив но што је онаковог изрода родио. Нека суди је ли право онаком човјеку кућу ископати, и је ли право сјећи ону главу која се под сабљом преклонила као Иванова пред свим Поборима. Сад, браћо, ево мене, а ето вас; ако и рекох, никога не посјекох, него промислите, еда бисмо од које руке могли овој работи каквог другог лијека наћи и да се о мањему злу обије.»

Постаде у народу неко мучање, а послије из међ’ појединих жамор. Мићун пребира очима сељане и пази. Учини му се да су неки прегнули да се Лазар каменује, а неки да се противе. Сад ће рећи сиједи

Поп Ђуро: «Пристајете ли, браћо, да се одаберемо 10-12 стараца и да ово осудимо?»

Мнозиња: « Пристајемо,»

Одабраше се дванаест људи домаћина од толико породица, и написаше послије подугог разлагања ови

Сеоцки суд

У прву. Нађосмо да је Лазар Иванов свему селу скривио, што није данас као прави јунак с нама у бој дошао, него као страшивица дома заостао, и да је по нашему старинском обичају заслужио смрт; али за ајтор његовог оглашеног оца, нашега кнеза Ивана, који нема другог сина но Лазара јединка, опростисмо му данас за увијек.

У другу. Да би смо Лазареву срамоту пред сељанима једном за вазда опрали, судимо да о доидућем Митровудне убије једнога вола, закоље шест брава меса и добави двије боце ракије а два барјела вина, и све Поборе, који пушку носе, пред црквом почасти и закуне се да ће до данас вазда с Поборима зло и добро дијелити.

У трећу. Судимо који би Побор по данас надио сину име «Лазар» његова се, да Бог да, кућа ископала од мушких глава, и на његовој кући, да Бог да, свака рђа као на гвожђу за увијек почивала. Амин⁴).

 

 

¹) Клепеталом у једну страну звона знак је у пријевим нуждама: «Свак под оружје пред цркву!»

²) Врло су ријетки случајеви да наш народ у којему драго боју, а особито у чети, остави мртва али рањена друга на мјесту гдје је погинуо, и то не само што за велику срамоту и укор сматра, него и за смртни гријех.Догодило се више пута да дружина, кад види, да с мртвим или с рањеним не могу без своје погибије побјећи, окину му главу и прихвате оружје, те собом носе, да им душман мртве главе не сијече и срце наслађује.

³) Кад кога угризе пас, добави неколико пасјих длака, те их на рану, привија, док рана зарасте.

⁴) Због ове клетве и данданас у читавој опћини поборској нигдје не постоји име Лазар.

 









             




Нема коментара:

Постави коментар

Вук Врчевић - Жена калуђер

 

 

 


  

Жена калуђер

 

Опис истиног догађаја при свршетку прошлога вијека у Бококоторској опћини Паштровићи


 I. Долазак у манастир 

При заходу сунца на вече Лучинaдне архимандриту манастира Прасквице, Јосифу, запоја лијево уxo¹). Рећи ће: «Ха! Боже помози и дај спрама добру!» Упитаће га калуђери: «Шта је, оче архимандрите?» «Добро, ако Бог да! одговори им; некакав весели глас или незнани гост у кући.»

Таман трећом на вечерњу звонило, и тек што калуђери шћаху да у цркву улазе, ево ти у манастирску авлиjу уљезе један млад калуђер, која немаше ни браде ни бркова. Приступи к архимандриту и рољуби га у руку , а свим калуђерима чиновно се преклони. Казаше му да иду у цркву на вечерњу, и дозваше га да и он дође, понудивши га да стане за пијевницом, да поје.

Он се од прве прими, и, кад дође вријеме појања: «Господи возвахъ къ тебѣ , услиши мѣ» итд. по црквеном гласу сви се калуђери зачудише красоти и вјештини гласа, јер љепшег у њихову вијеку ни правилнијег пјевања не бијаху чули. Особито је архимандритову и калуђера срцу приoнило кад је отпојао: «Богати обништаша и взалкаша взискајушти же господа не лишатеја всјакаго блага.»

Ако су се икад игдје калуђери озлосрдили госту под камилавком и црном мантијом, заиста прасквички нијесу, но се у срцу радовали што овог непознатог младог калуђера у манастиру видјеше, а уз ово знали су ону њихову пословицу: «Ваше пришествије наш празник», те уз њега и себе боље у гостили.

Пред вечером пију ракију и одма за готову трпезу посиједаше. Архимандрит очита обичну молитву, благосови и вечераше мучке.

И архимандрит и калуђери искочише живи из коже, да час  прије дознаду ко је, од куда је и зашто је дошао. Нијесу много чекали, јер одма по вечери упитаће га

Архимандрит: «Како је Ваше име, оче?» 

Калуђер: «Јелисеј, Ваша пречесност.» 

Арх.: «А од које сте земље, молим Вас?» 

Кал.: «Москов, а постражник кијево - печерске Лавре, Ваша пречесност.»

Арх.: «Радујемо се да смо имали срећу таковог изображеног јермонаха у наш манастир примити. Ако желите, молим вас да се приуготовите за сутрашњу летурђију.»

Кал.: «Благодарствују, пречасни господине! Од свего срдца желио бих, али њесм достојни. Азъ -єште молодец и монах єсмъ, но єште њѣсм јеромонах.»²)

 

II . Погодба и уговори

Архимандрит видје да је Јелисеј научен и даровите душе. Понуди га сјутри дан би ли хтио заостати неко вријеме у њихову манастиру као учитељ манастирских ђака, а да ће му за труд забиљежити неку годишњу плату осим захвалности. Калуђер му одговори да хоће само за једну годину дана под овим условљем: да обучава ђаке у читању, писању, црквеном пијенију и у христјанској науци седам ура на дан; да му се у вријеме науке ни један калуђер не пача; да му се одвоји један комад земље пред манастиром, коју ће он, други нико, обдјелавати, а да никакве плате новчане од манасти ра не тражи осим обичне хране и обуке.

Ово му буде све без отезања, но од свега срца, одобрено. Поче учити четири намјерна ђака оног манастира, који знадијаху нешто читати, али писати сасвим слабо. Показа им прве почетке краснописа, послије даде и прописе. По једну уру дневно обучавао их је у науку Христову, а по једну црковно пијеније; по двије уре на дан радио би с ђацима земљу, у коју би садио свакојака и сваковрсног цвијећа по правцу. Он никад није изостављао ни у просте дане ни једне црквене службе, свећ као појач за налоњом. У празничке дане бавио се је сликањем тако на хартији Христових и Богородичиних слика вјешто, да су биле боље него неке, које су од старина у цркви биле. Био је строги посник: љубио је кафу, вина врло мало, а ракије ни мало није пио.

Кроз годину дана ђаци савршено научише краснопис и потпуно црквено пијеније; они комад некад opaће земље постаде сад прави перивој. Једна од ових наведених Јелисејевих врлина доста је била да га и архимандрит и сви калуђери штују и да му особиту оданост показују.

Народ, који би у манастир долазио, одавао би му сваку почаст као другим калуђерима приступивши му руци са: «Благослови, духовниче!» Он се није ни кад никому пуштавао пољубити у руку. Убоја се архимандрит да Јелисеј при свршетку године не откаже службу. Више га је пута нудио, па и молио, да га пошље к црногорском митрополиту за рукоположење, обећајући му да ће га послије своје смрти као насљедника оставити. Но Jeлисеј заостао при својој, т.ј. да је још млад; те га замоли, да још једну годину заостане, да обучава све ђаке од четири Паштровска манастира (Прасквица, Дуљево, Режевић и Градишта).

Жеља архимандрита Јосифа с једне стране а с друге тајна нужда непознатог калуђера сусретоше се. Остаде и другу годину. Сад манастир Прасквица постаде право и једино училиште не само свијех манастирских ђака, него и друге дјеце, који су кадри о свом трошку уздржавати се у манастиру. Ко год је код њега учио годину дана, више се користовао но да је учио код некад простог калуђера читав свој вијек.

  

III. Долазак једног Руса

Јелисеј је чешће пута ходио у Будву (град далеко једну уру по мору), да набавља потребите ствари за школу и ученике. У Будву је био дошао трговачким бродом из Одесе један средовјечан Рус. Случајно су се видјели, но нијесу имали прилике успознати се.

Овај Рус дозна у Будви да је Јелисеј калуђер манастира Прасквице и чује по казивању, да је ро домиз Русије, те он науми и оде у манастир. Један дан испред самог ручка јавише ђаци манастирски архимандриту, да иде некакав гост у манастир.

Нареди да се пусти и да га к њему доведу у ћелију. Свима се поклони, архимандрита пољуби у руку. Јелисеј упро у Руса очима, и чини му се да га познава, али посумња да га памет не вара, те премуча.

Пошто сједе, све их на около сматра, и сви њега. На Јелисеја заустави очи и сматра га, а Јелисеј оборио очи предa ce. Архимандрит замоли Јелисеја, да с Русом уљезе у разговор. У пита га по руски, ко је, од куда је и гдје иде. Зачуди се и обрадова странац, гдје у незнаној земљи нађе свог земљака. Рус му је све право и чисто казао на сва питања, али није Јелисеј архимандриту, но са свим друкчије, не за то што није хтио, но није смио, јер га је Јелисеј познао ко је, али се убоја, да му се тајна не би открила.

«Ово је, каже архимандриту, Ваша пречесност, мој земљак Рус; зове се Јегор Строгоноф; био је царски војник, занатлија каменар, па због прогонства његових непријатеља побјегао у свијет трбухом за крухом, и моли се да би смо га у манастир примили на радњу за саму храну, јер жели у манастиру радита и у њему кости оставити. Ако не буде на ни какву манастирску корист, можете га ласно отпустити.» Архимандрит од прве пристаде и зауставише га.

Јегор је сам одабрао главну и нај нужнију радњу, да прави пут од манастира до малог градића «Сушћепан,» једно по уре далеко од манастира, други до манастирске луке, а трећи до у планину, гдје је манастирска стока љети пландовала. Кроз десетак година сва су ова три пута била правилно свршена и каменом покалдрмана, тако да се и дaндaнас као његова успомена у својој цјелости уздржавају.

Он би свако јутро,осим недјелних и празничких дана, понио са собом хљеба и мало смока уз хљеб, и једну тикву воде. У заход сунчани враћао би се у манастир, вечерао и одма легао. Он је желио да се чешће пута с Јелисејем поразговори, али је видио да га калуђер избјегава, а он свакога, јер није хтио наш језик учити, зато што се није с никим хтио дружити.

Док сам живио у Будви,мнозиња су ме по чувењу других увјеравали, да су многа сељаци, пролазећи путем, шћели помоћи Русу превалити или пренијети који повећи камен, но никад никому није допустио; да је био врло побожан и строги посник. Другим именом никад га нико није звао осим «Рус.»³)

     

I.                 Смрт и исповијест Строгонофа

Спроводећи Јегор Рус овако мученички живот, наравно је да га је морао пократити. У својој недовршеној педесетој години обоље и паде у постељу. Видје да ће умријети, те призва Јелисеја, да га исповиди и причести. Јелисеј није знао на који би се начин одрекао, бојећи се Јегору казати да ни још није рукоположен, него га само исповиђе, а један га манастирски калуђер причести.

Уз остале помање грехове говорило се, да је исповидио, како је убио једнога човјека, који је нагнао зета му и сестру да преслове Јелисавету да се покалуђери, која је била вјерена за једног бојара, а убијени хтио наслиједити цијело имање од свог таста, а »мога брата Николаја Строгонофа;» зато да га је убио, пошто је чуо (Јегор Рус), да му је братанична Јелисавета побјегла из манастира негдје по свијету, и како је више но годину тражио, па није могао за ње смрт ни живот ништа чути.

Калуђер Јелисеј по овој исповијести увјерио се да је Јегор његов исти ујак, човјек прилично научен и имућан. Савјест је калуђера мучила, што је ову тајну премучао и у гроб понио⁴). Тајно је свог ујака при смрти и по смрти плакао. Строгонофово је име остануло записано у вјечној читули над проскомидијом цркве манастирске уз имена умрших калуђера онога манастира.

  

V. Смрт архимандрита Јосифа 

Јелисеј заостаде и даље у манастиру као учитељ. Свак га од оне опћине љубљаше и штoваше, а о собито Паштровско свештенство. Њему је у манастиру лијепо и угодно било, а архимандриту још повољније и угодније. Често је наговарао Јелисеја да се рукоположи свеђ обећајући му насљедником га учинити; али све у залуд за то што му је Јелисеј одговарао: «Нијесам достојан, прије него се од грехова очистим постом и молитвама.»

Архимандрит видио је да се Јелисеј по нарави родио безбрк, као што је више људи, па и самих калуђера, гледао без браде и без брка; али никад није могао о чему другоме посумњати.

Под дубоку старост обоље архимандрит Јосиф и видје да му је дух на концу, па призва све калуђере и Јелисеја, благосови их и с њима се опрости. Рећи ће: «Остављам за игумна манастирског најстаријега међ’ вама, калуђера Партенију. Препоручујем вам да живите као права по Христу братија у слоза и љубави, а који би се од вас нашао да наруши међусобни мир и љубав, биће ми одговорник на ономе свијету и на страшном Христовом второпришествию. Остављам за свог насљедника калуђера Jeлисеја, пошто се за јеромонаха рукоположи, а, ако не би хтио, онда игумна Партенију.»

 

 VI . Смрт и тајна калуђера Јелисеја

Калуђери признаше као свету дужност посљедну архимандритову одлуку. Удвостручише међусобну љубав; признаше Партенија за игумна, одавају ћи му пристојну част; манастирске приходе не запусташе, но умножише.

А Јелисеј? Он учитељствује, држи црковно пијеније, помњиво пази своју башчу; при обичној скромности свакому показиваше почаст и штовање. А о рукоположењу? – Није никад хтио ни чути игумна и калуђере, камо ли да се рукоположи. Они се чуђаху, зашто неће да се калуђери, но нијесу се усуђивали питати га шта је, вјерујући његовој свагдашњој ријечи: «Нијесам достојан.»

Пролажаше овако година за годином и, пошто је Јелисеј навршио своје педесет и три године, поче од једном с дана на дан клонути животом од суве болести (сичије etica). Боловао је годину и нешто више. Видје да ће умријети, па призва игумна Партенију, да га исповиди и причести. Не исповиђе му тајну, него му рече: «Оче игумне, молим Вас изволите послати по мојој смрти ово запечаћено писмо кому је адресирано у Русију и никому га не казујте – 

 Ви знате што је тајна духовна⁵).

Послије два три дана престави се. Сви се калуђери окупише около мртачке постеље и оплакаше га као рођеног брата.

Дигоше га, да га по црквеном обреду окупају. Кад тамо? Калуђерица је била, а не калуђер!

 

 ¹) Лијево ми ухо сад запоја,

    Ја се надам веселому гласу.

                                   Горс. Вијен.

²) Да олакшам читаоцима, овдјен прекидам руске и пишем наше ријечи, јер је калуђер кроз годину дана тако био наш језик научио, као да се међ’ нама родио.

³) Сва ова три пута ја сам више но једном прегазио, док сам у Будви живио ( од 1833. до 1889. године ) и као очигледац чудио се, да је могао један човјек собом оволико пута саградити, који ће од прилике укупно имати пет шест километара дуљине.

⁴) Не могу јамчити за истинитост ових ријечи, али мени је приповиједно неки прастари поп, Јово Греговић, Будвански парох, који је у Јелисеја учио, и о њему више пута похвално говорио.

⁵) Дознало се послије, но ја не знам како, да је писмо било адресирано на некаква богатог великашя Руса (не спомињем се имена) и говорило се да је то био син пок. Јегора Строгонофа Руса, у кому је писму, по свој прилици, јавила за Јегорову и њезину смрт.

 

 









             




Нема коментара:

Постави коментар