Свађа
Брајића и Касћелана
6
јула 1794.
Во
имја Исуса Христа Господа Всемогућега.
На
1794 мјесеца јулија 6, у Манастир на Стањевиће.
Очитује
се с овијем истинитијем писмом, које има бити пред свакијем судом и господаром
вјеровано, а то да се зна како Вуко Касћелан с Мирца бјеше удао своју кћер,
именем Марију за Марком Јовичићем с Брајићах, која не хоћаше стојати за својим
домаћином, него бјежа у род толико путах, и за та узрок саставише се главари од
Његушах и Брајићах и чинише истој Јовичића жени поћи к својему домаћину. А како
речени Јовичић и његов брат Стијепо умријеше, тако се огласи да их Марија
отрова. И то стаде немало вријеме. Тако Брајићи вазда керничећи Касћелане и
позивајући на суд, а Касћелани не познајући себе у ту кривицу, брaњaxy се
говорећи да криви нијесу. Иза тога скупи Јовичић Брајиће и ударише у Коложун на
праве Мирчане; плијен узеше и убише Јова Никова сина и Пера Вукова унука, и
ранише кћер Рада Јовова, а Мирчани убише Ђура Андрина сина Мартиновића и ранише
Тома Перова Иванчевића.
Пак
на сверху бише у договор обје парте и суд међу собом ставише и своје разлоге
пред господом главарима и судцима показаше, који по разлогу и обичају
земаљскому нахођаху да имају Касћелани своју сестру заклетвом оправдати, но
Брајићи сви једнијем гласом сташе говорити: ако се Касћелани закуну, оли мазију
изваде, како сестра њихова крива није ништа, ми сви Брајићи хоћемо се заклети и
мазију извадити да је она Јовичиће отровала, и тако се погодити и умирити не
могоше, него остаде све племе његушко и све племе браицко на рат, да се бојем и
злом ћерају. – И по томе ја владика Петар Петровић размишљајући њихову
непогодбу и видећи да се хоће много зла и несреће међу речене два племена
догодити, који нигда не бјеху рати један с другијем имали, него вазда у мир и
љубав живјели, призвах једну и другу парту, молећи и страшнијем именом божијем
заклинајући, да један другоме сва зла дарује и прости и тако се обје парте бога
убојаше и од заклетве уплашише и рекоше, како они којијема бјеху браћа
погинула, тако и они који бјеху рањени, и њихова браћа и племеници сви једнијем
гласом: „Хоћемо те послушати и Богу најпрво, пак тебе и осталој господи
свештеницима и главарима дароват и простити у вијек вјечни без свакога
поговора, да по данас никад један другому не рече: керниче, ни дужниче”, - него
сва зла, главе, ране, пљенове и све штогођ, један од другога искаше, то све
баталише, простише, дароваше и у вјечно заборављење оставише, и не остаде међу
оба именоване племена никакве мале ни велике зађевице, оли претеже, ни од
једнога начина, нако зајам што је који кому руком зајмио, то да се скужаје с
миром и подмирује како је прилика, и да од данас у напријед у мир и љубав живе.
Ако ли би се наша иједан Његуш да учини икакво зло Брајићу, оли Брајић Његушу у
име икакве ствари, које су до данас биле, на давију, оли правду, или на освету
стојале, то оному, који би такву зађевицу учинио, да буде дуг нови, и да има
изнова сам одговарати. А у име прошастијех залах и штетах да се то зло или
штета пребити не може. Тако по овому данашњему умиру да се један од другога не
боји нити узмиче, него вољно и слободно да сваки може ходити куда који хоће
како од једне тако и од друге парте.
Нема коментара:
Постави коментар