Крвопролиће без невоље
По приповиједању догађај у Боко-которској вароши Перасту
около половице прошлога стољећа.
Зарече се челебија
Ибро,
Да се никад
оженити неће,
Ни дјевојком нити удовицом,
Него женом иза жива
мужа...
Нар. пјесма
Конте Криле Ви....ић, један од властеоцке Перашке породице
и оглашени поморски капетан, паметан и имућан човјек, љуто обоље не толико од старости,
колико с домаћих свакојаких невоља.
Он је имао пет синова, и два му у младости умријеше
код куће, а два му се утопише као поморски капетани. Петог сина Вицка не шће шиљати
помору, но, пошто га је научио књиз и код домаћих фратара Фрањеваца, бијаше га уздржао
дома с намјером да њему с временом преда владање својега богатог имања.
Жена му Катина умрије при још младом животу од суве
(сичије, etisia) која јој се сама по себи наметну као мајци, кукајући и у црно
обукујући се час за једним а час за другим сином. Прекосише је јади по срцу, и прије
реда под плочу спремише. Мајка је.
Криле је још при женину животу нудио Вицка да се жени,
јер је видио да ће до мало остати удовац, и знао је што га чека, и да је и њему
кратак живот. Ако трпи у срцу смрт своја четири сина, није их заборавио, него му
дан и ноћ пред очима стоје.
При жениној смрти заборави Криле сва четири сина и све
своје домаће невоље. Призна да је човјеку у старости жена најпречи и највјернији
без мита друг, а у младости само забава. Зна да су синови привидни љубимци свог
оца и штoвaтeљи, и то само онда, кад отац има што сину по својој смрти оставити.
Но отац спрам своје дјеце сасвим друкчије мисли и ради. Да је своје дијете и змија,
од срца му је. Криле је послије женине смрти у два пута наговарао Вицка да се жени,
јер је већ с ову страну неколико година за женидбу био дорастао; но на његову жалост
оба му је пута син ову жељу одбио, те му је као про зуба одговорио: «Није
преша.»
Еле Криле при
свему његову богаству постаде најнезадовољнији човјек оне опћине. Година за годином
а старост све то већа; четири сина не да му се заборавити; Вицко не хоће да се жени,
нити се с очином нарави и мислима подудара, а све за све обудовље, постаде као
огорјели пањ и без болећега у кући. Све му омрзну, па и свој живот. Пеци на срцу,
и, као паметан човјек, никому своје јаде не казиваше. Туга је њим завладала, а у
крви се и у жилама укоријенила, те послије неколико мјесеца обоље и леже у постељу.
Многи његови главни пријатељи долазили су му на
посјед. Мнозиња су га питали зашто не жени сина, пошто нема женске главе у кући.
Он је неким истину казао, да Вицко не хоће, а некима с уздахом и којом сузом хтио
показати своју тајну тугу.
Богобојазан и паметан човјек, као што је био конте Криле,
хоће да на вријеме уреди све оно што треба и што га не може мимоићи. Уписа
својеручно свој тастаменат (опоруку) и призва свог старог исповједника, Фра Грга,
који га исповиђе и причести.
Сад је нешто мирнији у души; равнодушно очекује смрт,
не боји јој се, но једино жали што у гроб носи рану, зато не видје ожењена сина.
Знао је да један свештеник има више уплива над читавам својим иноријашима но сви
ови над једним попом, те ће замолити Фратра е да би му он сина пресловио да се жени,
или иначе да дозна узрок зашто неће да се жени. Фра Грго, и као душеван
свештеник и старински пријатељ конте Крила, заузе се из свега срца ове препоруке,
јер и њему истоме жао бијаше да се онака властеоцка и имутња кућа ископа и да се
силно имање немилице међ многе немиле и недраге руке комади.
Што је Фра Грго обећао, то је и испунио. Ево га послије
осам дана код конте Крила необичне воље. Рећи ће му: «Чујме, конте Криле! Ја се
нијесам научио лагати, јер ми то ни црква ни образ не допуштава; а да ти казујем
све оно што бих ти имао казати, нијесам до данас био тица злогласница, нити бих
рад био твој епоштено срце тако болесно вријеђати, јер ти је доста и твоје старости
и болести; ма ред ми ти је казати, да се твој син не мисли никада с дјевојком вјенчати....»
Криле се подиже и сједе на постељу, прекинувши
Фратру ријечи упитаће га: «А зашто не, духовниче, свете ти мисе коју служиш?» -
«Кад ме тако закле, ано знади, одговори фратар, да је Вицко смртно заљубљен у жену
капетана Јоза Ма.....е а она у њега. Чекају не били се Јозо утопио или од своје
умр’о, па онда да се вјенчају. Ево ти, настави Фра Грго, што дан данас дочекују
родитељи од својијех синова а мужеви од својијех жена. Добро су, вели му, наши стари
рекли: Ни злу (сину) остављај ни добру теци; а да змију треба бити у главу а жену
по леђима, пак их се не плаши.»
Ове ријечи падоше на Крила као сјекира по мозгу a cтријела
по срцу. Пренеможе се и превали на узнак ни жив ни мртав. Фра Гргога не оставља
но над њим бдије и у срцу га жали. Једва се мало освијести, прихвати руку Фра
Грга, принесе је к устима те је пољуби. Погледа га полуотворенијем очима; хтио би
нешто изустити, али његове троструке сузе јасно показују шта је хтио рећи.
Свештеник га не оставља, но без прекида над Крилом
у себи Бога моли. Свака молитва, која из чиста срца једног праведника истјече, ласно
до небеса пројури те код божјег пријестола плодом уроди. А да и конте Криле, ако
и у доцна, дође при своју здраву памет. Извуче испод узглавнице запечаћен свој тастаменат¹),
па га предаде Фра Гргу говорећи му: «Теби на аманет, никому ништа не говори, док
сам ја жив, а пошто ја умрем, предај га суду, нека буде раздијељено моје имање као
што у њему пише.Међутим ево ти у овој ћесици нешто златних новаца, које остављам
блаженој Госпи на отоку, да ми се сваке године за моју душу поје миса и гроб
прекади.» ²)
Прођоше за овим пуне три године дана. Конте Криле
још жив, али у врло слабом здрављу, а капетан Јозо Mа....а нити се утопи ни од своје
умрије, него ево га по бокешком обичају дома, здрава и пунане ћесе новаца. Родитељи
му се, жена му идјеца, па и сви пријатељи и сродници, обеселише. Жена му мисли да
у Перасту нико не зна њезину тајну љубав с Вицком Криловијем, но многи знаду, а
муж ће нај потоњи, то се разумије.
С доласком Јозовијем није се могла даље тајна премучати.
Обећање земље рају, да се сваке тајне знају, обистини се. Ћук ћук, оде ријеч од
уха до уха а из уста у уста: дође и Јозу до ушију овај нај мучнији глас који је
свеђ био посве риједаку Боки, а убитачан за свакога који зна цијенити образ љуцки
и јуначко поштење. Смрче му се пред очима, а узавре у њему бокешка крв. При
образ у све и сва, па и сами свој живот, заборави:хоће свој образ да пере и да
га чиста пред народом покаже.³) Тражи Вицка Крилова на све стране. Казаше му да
је у цркви на миси. Причека га док изиде, те пут њега јуриши вичући: «Јеси ли ти
они који обиграваш около моје жене? Јеси ли ти они који си прегнуо да јој у образ
при мом животу дираш?....Ако није истина, реци пред народом јуначки да је лаж;а
ако је истина, вади мач, да је пред народом на јуначком мегдану дијелимо, ако
нијеси женетина!»
Вицко се нађе као прави јунак и образник. Грозд од лозе,
којег ове ријечи ни најмање не збунише, но врже руку на мач вичући: «Ево ме на биљези!
Знади да нијесам ни страшивица ни женетина, но Пераштанин као и ти.» Обојица
јуришише.
Народ се од чуда нађе збуњен, и заиста би био скочио
да их раздвоји; али, уколико би човјек дланом о длан ударио, један другога по
двапут смртимице удари. Капетан Јозо остаде на мјесту мртав, а Вицко самртно
рањен.
Јозова браћа и рођаци повадише мачеве, да Вицка разнесу
на комаде; али се и родбина Вицкова не нађе лијена, но повадише своје, и по једном
се два од једне а два од друге стране ударише, и сва четворица грдних рана допадоше.
Народ, који се пред црквом десио, јуначки скочи и с
мачевима у руци⁴) раздвојише их, окривљујући браство убијеног Јоза и говорећи: «Стан’те,
људи! Ако сте ви јутрос јачи, Бог је свачији! Није Јо30 погинуо ни на вјеру ни
на пријевару, него на јуначком мегдану. Вицко је наш брат као и покојни Јозо. Ако
је ваш брат погинуо, није ни Вицку ласно носити онаку рану на образу, доклен је
год жив. Ми вам заповиједамо да сви повратите мачеве у корице; који од вас непослуша,
он је противо нас,ми сви противо њега.» Једва их раздвојише.
Старјешине и првијенци перашке опћине ухватише вјеру
измеђ’ два закрвављена браства до два мјесеца дана с одлуком да послије метну
измеђ’ њих крвно коло и по народном обичају успоставе првобитни мир. Кад донесоше
мртва Јоза кући, а попратише рањена Вицка, свак се може ласно предомислити с којим
су га срцем родитељи након толико времена дочекали, а конте Криле онако грдно рањена
јединка сина!
Жена пок. Јоза то се зна морала је за онаким мужем
јадиковати, а што је у срцу мислила и своју тајну укривала до оног јутра, сјутра
ће се све знати.
Браћа и рођаци пок. Јоза нијесу шћели своју невјесту
на ножеве разнијети, јер им то образ не допуштаваше да о једној жени своје мачеве
мрцине; ама не могоше је пред очима гледати, него је пред свекром и свекрвом обличише
вичући: «Издири из куће, крвнице нашега брата, а ето ти сад удај се за нашега
крвника, Вицка Крилова! Да Бог да вам у сто злијех срећа вјенчање било!»
Кад свекрва чу ове ријечи, полетје с ножем у руци на
снаху, да је усмрти; али она незрело побјеже из куће к оцу и мајци у род. Родитељи
јој не бијаху чули ни за свршени мегдан, а још мање што је она с Вицком Криловијем
натајно уговарала.
Није било човјека у оној опћини, који није са срцем
оплакивао мртвог капетана Јоза и смртно рањеног Вицка; ан ије било жене, која није
јавно бручила Јозову жену, знајући да је она узрочница догођеног зла.
Уз изгубитак овака два дична јунака жалила су сва
без разлике властела што се ове двије оглашене породице закрвавише, а до јуче се,
као да је једно браство, љубљаху. Криве Јозовицу и зато што је она, као удата
жена, мамила Вицка оком и посмијехом па ласкавим ријечима. Род пак Луце, удовице
капетана Јоза, жали мимо икога несретњи догађај, а своју срамоту по врху; али
шта ће да уради? – Сестра им је и зло с луде памети свршено, а што један луди уради,
стотину мудријех нијесу кадри излијечити. Удовица Луце види да је једном за
вазда изгубила милост у роду и у дому, па ни образу да јој није ласно, те сама
себе осуди не излазити из куће, плачући и јадикујући. Жали и очи своје избија што
је урадила; жали онаког господичића мужа, сивог морског сокола; жали своје лудо
двоје дјеце, које је у дому оставила, и проклиње час и уру у кому се с Вицком
Криловијем успознала и сљубила. Но која сад фајда од свега овога? Све узалуд, доцна
је. Признава да, ко чини гријех, треба му чинити и покору! Ко што дјеље, преда њ
пада!
Није остало у опћини одличног Пераштанина, који
није по неколико путах одио к Вицку, да види како му рана иде, и да му невољног
старца оца пожали.
Видјело се је да неће Вицко од ране умријети, али се
знало да кроз два мјесеца ухваћене вјере неће моћ рана зарасти, јер је била
дуга од слијепога ока до дно доњега косијера, а дубока да су били пресјечени
зубови од горње и доње вилице.
Кад се навршише два мјесеца ухваћене вјере, скупише
се сви перашки домаћини пред црквом. Позваше домаћине од обје у крви породице. Ондашњи
капетан опћински Антун Змајевић, пред каноником Дм. Заном Баловићем⁵) и народом
рећи ће парничарима на глас, да свак чује:
«Позвали смо вас, браћо, да вам кажемо, како је свијех
нас жеља и воља вас умирити и у првобитној љубави оставити. Ако се међу вама зло
догодило, нити је на вама почело нити ће свршити. Људи се измеђ’ себе заваде и до
крви дођу, али опет миротворни људи неки начин нађу и на брацки их начин, како се
нај боље може, умире. Ви сте наша једнокрвна браћа а ми ваша, и ништа нас разлучити
не може до саме смрти. Ваше зло и наше је зло; ваша међусобна мржња и неслога ни
вама ни нама није пробитачна но убитачна,
од куда се рађа завист и брацки раздор и неслога те раздваја кума од кума а својту
од својте и пријети опћом нашом пропасти. Ја сам, браћо, данас опћински капетан,
а сјутра ће неки од вас, па зато вам у име свијех Пераштана ово и рекох, и молим
да ви два браства изаберете измеђ’ нас по дванаест људи, а ја ћу с њима, и да пристанете
на оно што вам браћа осуде. Не шћене ли која страна од вас парничара на ови мир
пристанути, чујте и знадите, да ће свакога Пераштанина у образ такнути, а таковог
ћемо од свега што се з0ве «брацко» одлучити, те до суђеног дана ни он наш ни ми
његови. Је ли овако, браћо Пераштани?»
Сви, као једним гласом, одговорише: «Тако смо, капетан
Антуне, ту неки дан уговорили и тако треба да буде, а да како?Ко браћу не
слуша, он није наш брат.»
Парничари шуте, и једни друге на презоко испод намргођена
чела погледују.
Каноник: «Зборите, браћо! Знам да је свакому, а камо ли таким
господичићима, мучно ране вријеђати, а још теже ваше јаде на очиглед износити; али
сваки од вас зна што нам Бог заповиједа, а чујете што сви Пераштани хоће. Не
презирите божју заповијед нити се својој браћи мразите, јер није ласно с овом
двојицом ратовати. Послушајте за ваше и наше боље.»
Сад ће један најстарији од браствa пoк. капетана Јоза
рећи: «А но кад је тако, ми с рањеним срцем пристајемо. А што велите да ми
изаберемо дванаест људи а дванаест наш крвник Вицко Крилов, ми не бирамо, него
се ви измеђ’ вас изаберите двадесет и четири, па судите како вас душа и образ веже.
Само се спомените, да наш брат Јозо у гробу мртав гњије, а Вицко Крилов жив у кући
пландује....»
На ово и Вицково браство пристаде, а капетан договорно
одабра двадесет и четири човјека од поглавитих перашких породица. Одвојише се
на страну, и послије дугог разлагања и нагађања написаше ови
Брацки мир
«Caстaдoсмо се ми дољепотписана двадесет и два перашка
домаћина а међу нама опћински капетан Антун Змајевић и каноник Дум Антун Баловић
у брацкој кући (oпћинском уреду) овлашћени од два властеоцка браства Mа.....ла и Ви.....ћа,
да им развидимо њихову завађу с које падоше у крв, те од оне прве погибе на смрт
капетан Јозо, а од друге смртно би рањен Вицко Крилов сјекући се на мегдану. Осим
ове двојице ранише се у освети наша четири брата при истом мегдану, а то два М....ле
Трипо и Иван, а два B.....ћа, Бепо и Марко. Знадосмо да је завађа постала из
праве плахости и лудости, али без икакве стварне уврједе части ни образа једног
или другог браства. Признасмо да је двије мегданџије нагнало њихово оглашено јунаштво
и од памтивијека учувано поштење, које их је од кољена до кољена свеђ одликовало.
Осудисмо дакле једнодушно и једногласно:
Прво: Пребисмо мртву главу капетана Јоза за рану на образу
Вицка Крилова и задруге двије Вицкова два рођака, Бепа и Марка, зато што Јозо
дочека Вицка на црковним вратима и позва га покојник на мегдан без ичијег знања
ни питања, а и без увјерења да му је
Вицко жени такнуо у образ, а ми се увјерисмо да није.
Друго: Судимо Вицка Крилова да се кроз по године дана најдаље
има оженити с дјевојком коју он одабере, али нипошто с удовицом капетана Јоза. Не
пристане ли на ово обоје, судимо, да се има, као непослушни син, из Пераста прогнати,
а да се по очиној му смрти све његово имање преда нашој цркви светога Николе за
вјечну успомену његових мртвих.
Треће:Кад се Вицко ожени, судимо да има зовнути за вјенчаног и крштеног
првом дјетету кума Трипа М....лу а Ивана, рођака Трипова, имаће дочекати
самотрећега у кући на побратимство и обдарити га приличним даром, зато што Вицка
нађосмо кривца што је уговарао вјенчање са женом код још жива мужа.
Четврто: Увјерисмо се по чистини, да удовица пок. Јоза, ако
је фалила ријечи, уговарајући с Вицком, као дугокоса и краткоумна жена, није ни
нај мање образом, но свеђ као поштена жена свој и мужевљи образ чувала; зато јој
признасмо да и по данас у нашој опћини заостане поштена госпођа; а ако би се икад
ико нашао од људи или жена да би њу укорио или њезин род, укорио би свијеҳ нас суце који
овако за право нађосмо и осудисмо.
Пето: Да не би по чем заостало мржње измеђ’ двије породице
с догођене смрти капетан Јоза, судимо да њезина браћа у прву недјељу позову у
кућу браћу пок. Јоза на част, и да се измеђ’ себе пред нашим каноником брацки пољубе,
и измеђ’ њих договоре хоће ли се Јозовица опет у мужевљи дом повратити, како би
могла његовати свој пород и не чезнула за својом дјечицом а они за њом, и тамо очекивала
прилику нове удаје. Ово посљедње остависмо на вољу објема странама, па како се
они међу се нагоде.
Овако по нашој души нађосмо да је најправије, а по земаљском
обичају нај мирније и нај поштеније, и сви једногласно рекосмо: «Бог дао у добар
час, а ко на ово не пристао, нек не буде брат наш.»
(Cљедују потписи и опћински печат).
Све је ово у потпуном реду било довршено. Вицко се
одма вјенча за једну властеоцку дјевојку, с којом је при очину животу имао једног
сина и једну кћер. Отац му све своје имање остави и мирне душе леже у гроб , а Вицко
постаде савршеним човјеком и као такови нај сретније је до дубоке старости живио.
Гдје народ с браћом инада неће
И кад без мита хоће да суди,
Ту је мир готов, сам се намеће,
А злоба буји гдје нема људи.
¹) У Боки которској, па и по Црној Гори, овако зову
опоруку, а ова је из талијанског „testamento.“
²) Ово је једна од најдревнијех и у народу најштованија
Богородичина икона, за коју се говори, да је једна од оне четири, које је св. Еванђелиста
Лука насликовао.
³) Јунак не трпи подлу љагу.—Мушицки.
⁴) Оног доба Бокељи нијесу ни у цркву без оружја
ходили.
⁵) Не јамчим јесу ли се овако звали капетан и каноник,
али сам ја тако чуо приповиједати.
Нема коментара:
Постави коментар