Вук Врчевић - Правдање два сељака, зета и таста, у суду Которском

 

  

Правдање два сељака, зета и таста, у суду Которском

 

Судник: «Шта имате ви два?»

Зет: «Тражим, господине, од мога таста прћију моје жене а његове шћери, као што се дава по земљи и посвијету ,јер ми је дао голу и босу. Да ми није обећао, да ће јој намирити, не бих му ни једне ријечце писнуо, а, како се говори: - Голе кости ни пас неће. - Доклен је била у оца, била је његова шћер, а сад је моја жена. Оно што је ње, хоћу да јој се намири, или ћу му је послати натраг, зашто, ако сам је у дужности хранити, нијесам дужан обуковати. Него, господине, суд за хљеб царев, којега једеш.»

Таст: «Јеси ли зборио? Имаш ли још што? Еле ако немаш, мене пусти. Господине судниче! његов отац покојни испроси у мене дјевојку за овога мојега поштеног, да речем, зета, и ја му је обећам, како је обичај у нашој земљи. Кад би до удаје, моја шћер никад за живу главу не хтје да га узме, говорећи мени и мојој, да опростите, домаћици, да би се вољела утопити у морску пучину или конопцем задавити но њега вјенчати.Е сад што ћемо?Договарати се станемо ја и жена ми. – Не имамо друго дијете него њу јединицу, јер нам Бог једно мушко укиде а наше пустоловине¹) доста, што нам је Бог и наш крвави труд и стискање трбуха учувало. Жао нам је бјеше замаћи²), а дали ријеч, од које данас без моје погибије не могу да оступим. Што ћу, како ли ћу препукли сирак? Убити своје дијете није ми до душе, а одрећи дату ријеч до образа. Станем се борити с памећу како ћу од веће мању несрећу сковати, а без једне нема ни лијека. Богме, господине, при животу се рука нога и кида, а при образу све се заборави. Промислим тако па овако а, кад је кршна ура, кршно³) се и размишља. Али не би размицања; одлучим да понудим мога зета да би се придомазетио⁴), и обећам да ћу мојој шћери по смрти све оставити, а и њему; то се зна, само ако ме буде слушати као оца а ја њега да љубим као свога сина. – Гдје да ја дођем? брекне⁵) он на ово моје предложење; да се ја удавам а твоја шћер ожени? Јок, нијеси погодио, него је дјевојка моја, или ти се хоће или неће, док јој нијесам нос окинуо, да је народ прстом казује. На ово одговорим муja: Ma како твоја, нашло те чудо грђе од смрти, кад те она неће, него се воли утопити, него за тобом поћи?- Не знам ја за то ништа, одговори ми он, већ знам да си је ти мојему оцу обећао, а сад мисли ти. Ах што ћу? несретан сам! речем у себи. Понудим опет шћep, но она једну те једну. Пошто видим како је, промислим у себи, нека буде што ће бити, ја моју шћер за сад не дам никому. Мало ставше⁶) дође крадимице мој зет су два три његова рођака, и уграбе ми дијете, те кући. Вјенча је силом, и ето је сад код њега гдје цичи као сужањ у тамници или као роб у голему синџиру. Имат је нити је видјет могу, а камо ли да је ослободим. Ово је, господине, све истинито, тако ми суда и вијека и страшне уре која ме чека. Сад шта тражи од мене? Да смијем од суда и да ме није страх од Бога, тражи да му смрт учиним. А он, чујете ли, што пртља⁷) и с некаквим зачепицама⁸) излази на двор и како се говори: - Што би кола шкрипала, то волови ричу. Што бих јањега имао звати на суд, да ми поштење плати, то он мене сиротнога без нигдје никога вријеђа,о браз муп оцрнио пред људима а душа пред Богом! и не стиди се да ми прћију тражи. Даћу му, док сам ја жив и жена ми, два студена камена, да се њима у почелак (чело) туче, и да се каје што је учинио. Кад је вјенчао моју дјевојку, ето му је; а да нијесам сирак и нејак, знао би он чију је шћер силом вјенчао. И опростите, ја сам задробио много, ма не воља више нешто чини. Сад ево га овдје: ако му образ и душа подноси, нека yаша⁹) да овако није све истина, а закона се праведнога држите, и сијеците како знате, а ја сам божији па ваш.»

 

Године 1852.

 

¹) Пустоловина, добро које неће мушко већ женско дијете по смрти уживати.

²) Дати за кога она неће.

³) Слабо.

⁴) Да дође живити у кућу дјевојачку.

⁵) Завиче.

⁶) До кратког времена.

⁷) Беспутно збори.

⁸) Изискивањима неправедним.

⁹) Занијече.