Правдање оптуженика да је убио једну дјевојку, који
се својевољно приказао у руке суда
Судац: «Који си ти?»
Сељак: «Ја сам Јован, син пок. Вукоте Станашића из К......,
орач и копач; имам 42 године, христјанин, до данас, Богу хвала, чисте душе и опрана
образа, и чујући да ме неко оптужио у суду, не знам зашто, па да ме суд тражи, сад
ево ме, ако сам крив, да ме судите по чистини, а ако сам праведан, да ме лијечите
од напасти љуцке, јербо је тешка поштену човјеку.»
Судац: «Јеси ли ожењен и имаш ли дјеце?»
Сељак: «Умрла ми је, да опростите, жена љетос од рађања,
а имам у руке божије три сина и двије шћери.»
Судац: «А знаш ли за које си зло оптужен?»
Сељак: «Не ја, прије него ми ви, господо, кажете.
Судац: «Ти си оптужен да си ранио Гордану Перишину на месне
покладе на гувну Иличића малом пушком, и да је од те ране након мјесец дана умрла.»
Сељак: «Ако није друго него то, помози их јутрошње јутро,
а ако је допуштено говорити и ако праведан суд царев прима разлоге свачије по чистини, уздам се у јакога Бога да ћу праведан
изаћи.»
Судац: «Казуј што имаш све право, и знај да су толико
свједока протива теби предложили, да си ти узрок смрти покојне Гордане.»
Сељак: «Идем да ви кажем, господо, све право, тако ми посљедне,
уре која ме чека. На месне покладе бијаше хоро¹) и све село дошло, да пјевамо и
играмо. Коло пјева, игра ко може, гледа ко не може, младићи мећу из пушака
и весеље се гради као на покладе. Зазва ме покојна Гордана, да играмо у хоро; скочих,
ако ми се и неће, јер каже се: Ко је у колу, ваља да игра. Обиграсмо неколико
пута гувно; хоћу да и ја мећем из пушке, како је обичај, извадим малу пушку и, натежући
чарак у игри, омакне ми се и жалосно пукне, а несретно очебрсне у ногу пок. Гордану.
Ту се смути хоро а ја више него сви почмем лелекати, и да ми није било жао душу
изгубити, хотиjах се Јуда назвати (т.ј. убити сам себе), док пок. Гордана пред народом
завика, да јој није него мало захватило и придода: «И да си ме и убио, па што је
за то? није у збиљи него у шали.» — А ово рекоше и ње отац и браћа и сва породица.
Она је сама пошла дома, а ја с оне исте стопе за љекара, који је видао и извидао
рану, а ја платио. Гордана је покојна послије тога ходила као и прије, но не знам
како јој се позлиједи она несретна рана и од нечувања и од невидања умножи се и
запусти, да јој се нај послије у нози живина укотила, те не знам ни ја:како, тако
мене знало грдило и тако ју црна образа не походио на оном свијету, од оне ноге
умре. Сад, господо, Бога ради, за царев праведни суд и за хљеб царев којега једете,
да право судите, што сам ја кривац.»
Судац: «Јеси ли ти вазда у миру и љубави живио с пок. Горданом?»
Сељак: «Јесам у такој, да нијесам био ожењен, хотијаx је
вјенчати, а она је мене вазда љубила.»
Судац: «Кад је она боловала посљедни пут од ноге, јеси
ли ти к њој ходио? Шта си јој говорио и што ли она теби?»
Сељак:«Није дана било да ја к њој ходио нијесам и, пошто
чух да хоће да умре, пођох к њој и с њоме се опростих пред свом њезином кутњом
чељади, и на моје је очи душу пустила; иако ово све не посвједоче њезина чељад од
куће, ево мене и моје главе, а ето вас и вашесабље.»
Суд дакле на своје вријеме нађе да је прав Јован Станишић
и отпусти га из тамнице.
¹) Хоро зове се скупштина сеоцка кад играју и пјевају
на гумну.
Године 1852.
Нема коментара:
Постави коментар