Правдање два брата при суду Грбаљскоме у ХVІІ. стољећу
Кнез: «Шта ћете ви, два брата? Збори, Марко: ти си старији, а ти, Нико, слушај, док те ред дође. »
Марко: «Господине кнеже и остала господо! Ако сам и старији годинама, али ме је ред трпити, јер, ако Нико не зна што је брат, ја знам. До сад још ни је љекар питао болесника: Како ти је име? него: Што те боли? — Мени није ништа с братом, него њему са мном; он ме је пред вас позвао, ја не знам, ево га овдје, па га питајте, а ја, ако могах, бранићу се, а ако знабудем говорити, зборићу.»
Кнез: «Камо те, Нико?»
Нико: «Што вељаше? Ево ме залуду жива, велим, зато што дочеках да се с братом судим и до чеках посљедње вријеме, као што старе књиге пишу: «У посљедна времена звати ће син оца, отац сина, а брат брата на суд.» Послушајте ме, а даће Бог да имате кога. Покојни отац умирући на часу смртноме оставио ми је његово оружје, којега ево видите, за неку љубав особену, и наредио да све остало његово имање брацки подијелимо. Пошто пок. отац умре, оплачемо га и укопамо како је по земљи и по свијету и како се најбоље могло. Кажем ја Марку, како ми је отац оставио своје оружје, за то што рече да га је њему (Марку) добавио, а ја га немах, него нешто старе ножине, с којом се стидијах међу људе ићи, а без њега не могах ићи као женетина. Марко на то насрне на мене као гладан вук на претилу овцу, и шћаше да ми оружје отме. Богме, господо, право вам рећи, не пуштах тако ласно, ако је и брат, јер се у нас не броjи да гаће носи ко се од два ока боји. Одбјегнем, а он повиче на свога сина, који је мало мањи него ја, те оба два на мене. Могах једнога, а може бити и оба два убити, али гдје ћу брата убити, Бог ви и свети Јован? Почнем се залуду бранити, али, што се говори, два љешника ораху војска, не могах се обранити: отеше ми оружје. Одбаци ме од себе, даде ми дно који сам хтједе, а да ми није ништа дао од очинства а оружје да ми је с миром дао, прије бих му опростио. Ово је аманет очин, при часу од смрти мени дарован, па да га ја оставим? Него вас молим овако (cкино капу на клекне на оба гола кољена), реците му да ми, оружје да без моје или његове брацке погибије.»
Марко (пут судника ): «Чусте ли , господо , ову гују, како слично лаже? Лупеж се узда у клетву, дијете у плач, жена у пријевару; пас се брани зубима, во роговима, коњ ногама, а мој брат уброждио (уподоби се) као сви ови некрштени четвероножни. (Пут брата) Стан’, ђидијо, куд си насрнуо? Ал’ нијеси пута погодио! Ако су брзи волови, земља је подијљена. Теби је отац што и мени, а ја сам што и ти. Ако си ти оцу покојноме био милији него ја, мени је он покојник милији био него теби. Оружје његово не пуштавам, знат ли ми изгубити све што ми је од њега остало. Ја сам старији, мене старјешинство иде по адету. Није крива Босна што је гладна Херцеговина, колико ни ја теби што се нијеси први родио, него се ја чудим у што си очи узео (т. ј. како се не стидиш ).»
Кнез: «Доста, доста, већ смо разумјели. Оступите мало на страну.»
По разговору ко има право или криво призову Марка и упитају: «Би ли се ти, Марко, заклео на изволење Никово врх твога јединка сина, да твој покојни отац на умрлом часу није оставио у име дара твојему брату Нику оно оружје што га носи?»
Марко: «Не ја, не дао ми господ Бог, ни за вас бијели свијет, за оно што не знам; ма ви знате да по обичају земаљскоме иде старијега сина вазда оружје и старјешинство, а млађега огњиште, пак не дам га ни по што, макар бољега ми добавио.» (Пође).
Кнез: «Камо те, Нико?»
Нико: «Заповиједајте, господо!»
Кнез: «Би ли се ти заклео, како те ми закунемо, да је теби твој покојни отац самоме оставио оружје?»
Нико: «Хоћу са свег срца, како право тако здраво.»
Тада призову и Марка и нареде Нику како ће се клети. Нико скине капу, клекне на кољена, извади преда се оружје, па се врх њега овако стане клети: «Ако није истина да је мени покојни отац оставио ово оружје (шчепа малу пушку), с овим извадио сам себи очи, (па ухвати нож велики) а с овим изнио срце на моје крсно име , (па дохвати велику пушку) а ова ме узданица издала кад ми највећа преша од ње била, и ....... »
Кнез: «Доста, доста! Твоје је оружје; сретно ти било, здраво га и весело међу дружином носио. Приступи, Марко, и пољубите се.»
Марко приступи, с Ником се изљуби и, као пра ва браћа, кући у правој љубави пођу.
Године 1852 .
Нема коментара:
Постави коментар