недеља, 13. јун 2021.

Вук Врчевић - Погибија без невоље (Догађај год. 1820 у Бококоторској опћини Побори)

 




Погибија без невоље

 

Догађај год. 1820 у Бококоторској опћини Побори

 

Нема ти слађе вечере,

До оне с правдом стечене,

Нар . посл.

 

Једног прољећа нанесе пут Црногорца Малишу Јовичина, из Бјелоша, кући свог побратима, Рада Николина, у Поборе, гдје преноћи. Након толико година не видјели се, настадоше измеђ’ њих пред вечером и послије  свакојаки разговори чак до трећијех кокота. Упитаће Малиша: «Ма што је ово, побратиме? не видим ни једно улиште у твом некад оглашеном уљанику, вјере ти! » — «Не питај ме ни говори, мој побратиме; од како сам се с браћом раздијелио, допаде ме на дио двадесет и седам улишта; удари у њих назадак: мало се кoja pojи, а никад не опаројчи; сваке године све то мање, док остах без иједне. У свему сам, Богу фала, настави Раде, до сад напредан и берићетан био, али ми се пчеле не даду, а оне су голема корист коме се даду. » — Одговориће му Малиша: «Код нас је у Црнојгори, а чуо сам од људи да је и код вас, кад се једној кући не даду пчеле, или кад ко хоће да на ново заметне уљаник и да му напредује, треба му из три туђа уљаника три суда пчела набавити, а то једнога за паре купити, другога даровнога, а трећега украденога.»  «Истина је, одврати Раде; и ја сам од више људи то слушао говорити. Ласно је за паре купити, али ко ће ми на ове танке године улиште даровати ? А, што је најмучније, како ћеш данас из туђег уљаника украсти?» - «Богме, побратиме, рећи ће Малиша, од невоље се и више ради; она очију нема, а на теби нити је крађа почела нити ће свршити.» При овијем ријечима одоше лијегати. Малиша ујутро послије ручка продуљи некуд свој пут у приморје.

Прође неколико дана, а Раде сваки дан чујаше час једнога брата час другога гдје наглас вабе и шикају ројеве пчела.¹) Пуче му живо срце гдје свако користи ради, а он свој уљаник празан гледа. Невоља му је, јер се је родио да се учи и да о користи ради. Замоли своју стару тетку, да му прода једно улиште по што по то, па брата да му друго дарује и каже му на коју сврху, а брат, као брат, дарова. Ево два улишта, али како ћемо с трећијем? Уљаник је сваки високо и тврдо ограђен, да не може у њ ни вук, а камо ли хајдук ускочити. Хоће му се трећи украдени, премда зна да би га снашла не само голема срамота но и велика штета, ако му се обазна, плаћајући као лупеж самоседмо и обећану соџбину ко му просочи.

 Раде је већ прегнуо да украдено улиште, макар како, набави. Неколцињу је молио, да му га донесу од куд он зна натајно и за добре новце, но нико не шће. Видје да је куку вуку по поруку и да му треба падати у гријех у који није никад падао. Позва синовца Илију и старијега сина Николу и около поноћи крену с њима оружанијем кући Јована Мијатова, која се налажаше на осами и на крају села. У путу ће им рећи: «Дјецо, треба нам ноћас из уљаника Јовашева украсти једно улиште пчела с намјером да му га послије године платим али вратим. Кад се примакнемо уљанику, провалите ви плот и привалите само једно улиште, а ја ћу чувати стражу.» Тако је и било; но тек што Илија бијаше изнио један суд, залаја Јовашев шаров,те јуриши пут уљаника. У тому се пренуше иза сна Јоваш и старији му син; скочише с пушкама у руци, те за шаровом. Опазише тројицу гдје бјеже и гдје носе улиште, те за њима. Достигоше их и, незнајући ко је, завикаше: «Стан'те, да не гинете!» А они ни абера. Оборише на њих огањ из пушака, па за њима. Набасаше на улиште пчела, бачено на пут, и на човјека мртва непозната, будући ноћ. Прихватише улиште, те дома.   

Дан освану, а Раде не долази.Чекају га и изгледају;нема га. Виде да неколико сељана трчи пут Јовашеве куће, а за њима опет други. Чују да по селу човјек човјека зове и пита: «Што је то тамо?» и да неко виче:«Погинуо је Раде Николин. Свак се чуди, али нико не зна ко га је убио, а још мање зашто. Потрчаше онамо брат му и оба сина кукајући и лелечући. Кад онамо дођоше, питају их сељани: «Ко уби Рада?» А они сва три једногрлице:«Личимо крв нашега брата и оца на кућу Јоваша Мијатова, и од њега тражимо главу.» 

Упитаће кнез Јоваша: «Је ли истина, Јовашу, зло те смело! и зашто уби онаког доброг и поштеног човјека?” «Што је тражио, то је и нашао,» одговориму; сад ето вас сељана а ево мене: ако им будем дужан главу, ево моје испод ваше сабље; глава за главу може поћи као јуне за јуне, ако и није шарено.»

Шћаше Радова родбина да у они исти час угази у крви да Јоваша разнесу на огањ из пушака; али скочише сељани, не дадоше, говорећи: Стан'те, људи, мирујте! Ако се мртва глава не може оживјети, а но јој се може брацкијем редом неки начин учинити, док видимо што је и како је; лашње је једну мртву главу но двије умирити и прегорјети,»    

Шћела би Радова родбина да своју срамоту пред народом укрије, јали, кад би се могло, у суд улагати, будући да није било свједока; но сељанима се не може укрити,јер ако таји коза, не таји poг. Уљаник је проваљен, а улиште, на један пушкомет далеко од куће, на путу бачено. Ето свједока и свједоџбе. Поп Жутко, таст Радов, умукнуо као станац кам. Не диже очију с мртвога зета. Види што се догодило и зашто је Раде погинуо, па не смије га наглас жалити а још мање бранити. Уздахну, па ће рећи: «Добро је некакав паметни Дубровчанин рекао:

«Ја стах добро;за стат боље

Лежим овдје без невоље.»²) 

Сеоцким старјешинама само се по себи намеће оно што имају сад радити. Над мртвијем Радом ухватише измеђ’ закрвављена два браства вјеру до мјесец дана и дан у кому ће сљедовати крвно коло и обичајни суд око мртве главе. На урочени дан све је справно и у реду било.  Пред црквом сједе двадесет и четири бирана човјека, а пред њима дупке стоје парничари од оба браства. Измеђ’ судника  искључени су поп и за то што је поп таст пок. Рада а кнез пашеног Јовашев.

Упитаће најстарији годинама кмет: «ІШто тражиш ти, Никола Радов, ствојом породицом од Јоваша Мијатова?»

Никола: «Тражим, господо, главу мога оца Paда, за коју га као син дужим. Ако је покојника нагнала невоља по народној сутуци или, може бити, суђени зли час, да узме једно улиште пчела из Јовашева уљаника, није с намјером да га, као лупеж, украде, јер наша кућа није никад лупешка била, но од жеље да заметне нови уљаник па, да би му напредовао, узе један суд, а могло му је бити и два. Он је данас,као мртав, на истини, а ја, као жив, на лажи; али ево мене жива и мог рођака Илије; оба смо ожењени и заклећемо се гдје год и како год хоћете врх нас и нашега порода, да нам је покојник рекао, кад нас на уљаник поведе:-Принуђен сам, дјецо, једно улиште украсти; али одма пошто година мине, а не прије, поштено ћу Јовашу његово улиште платити али вратити. — Јоваш је могао нас тројицу трагом до куће гонити и од нас, као но ти своју муку, пред сељанима тражити, а не за смоквено једно улиште пчела човјека убити! Јоваш, и да има новаца, не би могао њима своју главу никад откупити; има га ко, Богу фала, осветити; ако не можемо данас, а но није далеко јесенас. Ја тражим од вас главу за главу, а ви, ако друкчије осудите—а у вашој руци стоји дебљи крај пазите да вас не прокуну кости мојега баба, као што бих се ја бојао да ми на ономе свијету не буде давуџија (тужитељ) што га не осветих.»

Други кмет: «Што ти, Јовашу, на ове Николине ријечи одговараш?»

Јоваш: «Господо! Ви знате, да је сваки кутњи домаћин, који има два прста љуцкога образа, дужан своју муку бранити исто као своју жену и дјецу, а кад му се образа такне, све на свијету, па и своју главу, при образу заборавити. Нотњо ми дођоше лупежи и удрише на уљаник. Скочисмо из куће, да врх наше муке гинемо или их убијемо; свакому је своје имање, ако је и сиромашно, драго и своју муку чува. Видјесмо гдје лупежи бјеже и носе једно улиште, као да им је од девет дједа било заостало, те ми за њима у потјеру вичући засобице: Стан'те, не гините! А они и глухи и нијеми, но свој пут, предали ногама, па дома. Не могасмо у оној помрчини познати који су ни од куда су, али знадосмо да су лупежи, те у невољи оборисмо на њих огањ из пушака и би суђено да један од њих три погине. Да ми је ону ноћ рођени отац измеђ’ оне тројице био, не бих га штедио, и имао бих рад шта. Је ли ми жао покојнога Рада? Јест на моју душу! и да ми се на позив одазва и каза ко је, овога ми и онога свијета, господо, не шћах га убити, него му тражити да ми улиште поврати или плати. Убих га Бог да му душу помилује а мени грехове опрости у незнању, а врх своје муке ја му о глави нијесам радио, него је он сам своју смрт тражио, те је и нашао.»

Трећи кмет: «Оступите мало на страну и сједите у миру, док се ми међу се поразговоримо.»

Парничари оступише, а суци кметови послије дуга разлагања и препирања написаше сљедећи 

Кметовски суд:

Нека се зна, како се данас састадосмо ми суци кметови, одабрани од свијех поборскијех домаћина, да умиримо два домаћа браства, Николе Радова и Јоваша Мијатова, около главе покојнога РадаНиколина. Увјерисмо се, да је покојни Раде од пoвoја до покрова вазда поштено живио и радио, бавећи се својом с трудом стеченом вечером и да је за то од свакога био прибран и стиман. Дознасмо, да Раде није пошао као лупеж, да туђе улиште украде, него по чувењу морао је треће украдено набавити, а послије године платити или вратити. Нађосмо, да је Раде зло учинио што се није огласио на викање потјерника, те не би с ништаве ствари главу изгубио. Зато осудисмо, да Јоваш Мијатов није по чину но по несрећи убиоРада Николина,те за то није ни главодужан Радовој кући; ама, будући да Раду би суђено да, као сваки самртни, кад му ура дође, мора умријети, али није пред Богом ни код људи право да једна љуцка глава отиде за једно улиште пчела, а све за све да бисмо умирили и сљубили Радово и Јовашево браство, нађосмо право и осудисмо, да и на Јоваша пане умирни трошак, а то да о првом великом Госпођинудне дочека у кући Николу Радова самошестога, и да му дадне три мокра кумства и три побратимства уз обичне дарове. Овако осудисмо и дадосмо им писмени ућум (пресуду), а кому је криво, Бог му самоседмо намирио.

 

Што се међ’ људим’рекло,

То се није порекло.

 

 

¹) Ево како народ по Боки, Црној гори и Херцеговини ваби и шика пчеле на сав глас изговарајући по три пут истуријеч. Кад из кошнице рој излети, трља између длана љубицу (mentapiperide) па све спрам роја пуха и звижди вичући:«На љубицу,мајко!» Кад матица почне улазити, виче: «У свој домак, мајко!» А кад све пчеле за матицом уљегну, онда сједне на тло говорећи: «Сједи, мати, сједох ја, сједи, мати медена!»

 

²) Приповиједа се овдјен у Дубровнику, да је био некакав одличан богаташ родом Дубровчанин (звао се Рањина), који је био пошао да пије воду на Кисељак у Босни ради здравља, па одма, кад се кући повратио, умрије. Нареди пред смрт, да му се ове ријечи над гробницом урежу.



 








             

 

Нема коментара:

Постави коментар