Причање једнога приморца
како је мирио главу и метао крвно коло¹)
(Одговор на питање)
Казаћу вам, али, кад ми ко
за моју погибију спомене, длаке ми се на глави накостријеше²), а јежавица ме
спопане. Ономлани кад чињаху каритад³) покојноме кнезу Думу, бјеше све село на
искупу; на род се најио а богме и напио без конта⁴); о свачему би разговора,
док дођосмо у крупне ријечи⁵), кад на један пут почепрљаше се⁶) двоје дјеце као
два кокота. Неки се почеше смијати, а, кога бољаше срце, скочи, да свога брани.
Док једна наша одива⁷) брањаше своје дијете, долети матер онога другога, пак је
звешти⁸) једнијем бубуљем⁹) у врх почеока¹⁰). Облије је крв и чистећи се
подвикну грдним укором свој род . Богме, браћо! укор је женски грдна работа; те
сви наши скочи као но ти за своју сестру на оружје а за ону другу њезин род. У
грдно се ту помутисмо¹¹). Погибоше два од њих, двојицу ранисмо и ону исту жену,
те се бијаше уплела¹²) у они живи огањ; а мени погибе отац и ја се љуто раних и
по Богу шкапулах¹³), и да не би сељана те нас утркмише¹⁴), би покоља до миле
воље и злога причања. Покопасмо мрце, а рањеници сваки дома, да се видају¹⁵).
Мени је и моме браству пријетило браство оне двојице те погибoше, еле остаде им
у нас једна глава и двије ране. До мало дана скочи село, да се миримо. Ми, као
но ти кога је ред да се моли, шиљи људе, да им траже прву вјеру до Митрова дне,
и једва нам је дадоше, те моли за другу и дадоше је по великој молби од
Митровадне до Божића, а о Божићу на трећу, како је обичај¹⁶) , и вјеру и
кмество¹⁷) углависмо на Савиндан. Забиљежише нам по именице¹⁸) 24 човјека из
приморја и из Црнегоре те ја злијем путем, обијајућ дрвље и камење, ајде на нос
и на врат дан и ноћ, моли људе и срећом нико ми се не одрече. Дође и Савиндан:
ево кмества. Убих два вола меса, шест брава, четири пршута и купих два барјела
вина. Окупих браство, кумове и побратиме и помагаше ме, Бог да прости, неко аспром,
неко хљебом а неко другом потребом, и тако скунаторих¹⁹) све што се хоће.
Сједоше људи и осудише. Главу Николе Перова пребише за главу мога покојнога
оца; главу Ђура Трипкова 120 цекина, грош²⁰) и пару²¹); рану једнога од оне
двојице пребише за моју а другога седам крви²²) а оне жене три крви; и осудише
да му изнесем шест колијевка²³) и да ја објесим крвницу²⁴) о врат и да
четвероношке к брату покојнога Николе Перова идем 40 до 50 корачаја. Те ја
објеси пушку, почни ића четвероношке и вичи: «Прими, куме, Бога и светога
Јована.» Не учиних, ја мислим, ни 10 корака, народ скочи на ноге, скидоше капе
и завикаше сви једногрлице као и ја. Богме ако сам и брата убио, сјежи²⁵) га
моје заклињање, удрише га пламови уз образе гдје онолико људи држе капе у
рукама, дотрча до мене, скиде ми с врата крвницу, дохвати ме руком за перчин и
на ноге исправи, па, кад ме загрли, облише га сузе и рече: «Куме! сретно нам
кумство!» и кад се пољубисмо, пролише и мене сузе. Пољубих га у руке и
одговорих: «Ова нам љубав, да Бог да, у велики добри час била, да нам се пријатељи
веселе а злотвори завиде.» Вас народ куму Николи захвали: «Хвала ти као
господичићу, стара кућо и госпоцка лозо!» Приниjеше тадар наше одиве шест
колијевка, пољуби свакога крштеника²⁶), па сви отоле скупа у нас, и посиједај
за готову трпезу. Кад је било при свршетку од ручка, чело од трпезе²⁷) завиче:
«У послух, браћo !» — Узме мајулику²⁸) пуну вина и напије: «Сви здрави, а весели,
Боже, данас и вазда дом и домаћина и све наоколо који се очима гледамо. Помагао
Бог новога и сретњега кума Николу, ако Бог да; кумство му ово у велики добри
час било а сретан и дуговјечан мир; љубили се као крух и вино; један за другога
вазда поштенијем гласом питали као сретњи за честитога; јунаци били, ма се
никад не били, него брацки живјели и своју браћу мирили, да сва крајина чује и
да их хвали и почитује свакијем поштенијем дјелом, врснијем гласом, кмеством и
јунаштвом. Господ их Бог помагао и нико им не наудио и здрави сте, браћо!
Здрав, нови куме!» — Попије вино до капље, па онда: «Камо си, домаћине, и
остала браћо настојници²⁹)? Износите на трпезу дуг.» — Одговори му мој стриц:
«Богме, брате, чуј ме ти и сва остала господо наоколо. У нас је поредно³⁰) аспри,
али имамо, Богу хвала, лијепу киту браће а у њих свијетла оружја, па ето њих а
ето вас, а ми ћемо други пут за вас, па чините како вас Бог учи.» Тада сви од
мога браства неко извади леденицу³¹), неко нож сребрни, неки џeвeрдар³²), токе а
неки копче³³) и пред кума Николу ставише па викаше: «Ето, нови и сретни, да Бог
да, куме и мили наш брате; узимљи колико ти душа поднесе и твој те свијетли
образ веже.» Народ се уз ови разговор вас дигне на ноге и с капом у руци.
Благо, браћо, ономе, који се на љуцку крв намјери, а тешко на оријашку. Кум
Никола човјек као човјек, не узе ни једнога заклада³⁴), све поврати а само
пушку крвницу узе, па пољуби и врх ње се заплака, па рече: «Прими, куме,
оружје; ово ти даривам за 6 кумства а брата ти мога даривам за ову пушку.
Нијесам се мирио с тобом, да мога брата крв пијем и месо једем, него на твоје
молбе, човјештво и покору пазио, Бога се и светога Јована бојао и од оволико
поштених образа стадио.» Онда сви, који се за трпезом намјерише, до небеса му
захвалише. По ручку се народ раскалаба³⁵). Крстисмо дјецу и свој шестињи кумовах,
и пође с Богом кући, и од онда смо таки пријатељи, да се ни два једноутробна
брата не љубе као ми двојица.
Године 1851.
¹) Крвно коло јест име опћено кад се мири глава.
²) Најеже
³) Ово је обичајна ријеч у народу кад једе и пије за упокојење душе мрца
⁴) Без начина
⁵) Дебеле ријечи
⁶) Побише се
⁷) Одива зове се удата жена од чијег браства
⁸) Удари
⁹) Каменом
¹⁰) Почелак или ти чело
¹¹) Посвадисмо
¹²) Увукла
¹³) Учувах се
¹⁴ ) Умирише
¹⁵) Да се лијече
¹⁶) Ко да трећу вјеру, ваља да се мири; ако не да, нема мира, као што доста пута бива
¹⁷) Кмество: giudizio arbitrаmеntаlе
¹⁸) Род убијеног забиљежи 24 човјека а кривац ваља да их сазове, и ако му се макар један одрече, нема кмества
¹⁹) Скупих брже боље на сву прешу
²⁰) 120 цекина је глава, од којих узму кметови трећи дио, али обично опросте кривцу. Грош је 40 карантана.
²¹) Пара турска сребрна, коју кметови пришију црљеном свилом у пресуду, коју ваља да учине
²²) Глава је мртва из крви, а свака је крв 10 цекина, па по врсти ране цијене кметови толико крви
²³) Значи кумство, јер свака мајка донесе своје дијете у колијевци на кмество
²⁴) Крвница је она пушка, којом је ко убијен
²⁵) Препаде га
²⁶) Ону дјецу коју ће држати на крштењу
²⁷) Вазда у челу од трпезе сједи један најваљанији и најпаметнији
²⁸) Један судић од земље вас ишаран, којим се прости народ служи, кад су оваке трпезе и т. д .
²⁹) Настојници зову се они људи, који около трпезе служе т. ј . домаћин и његова својта, јер не сједи домаћин никада за трпезом
³⁰) Слабо, по мало
³¹) Леденица, мала пушка сва сребром окован
³²) Пушка димишкиња: Telum damascenum
³³) Копче се носе на ногама, а токе на прcима
³⁴) Залога
³⁵) Разиђе, свак пође дома
Нема коментара:
Постави коментар