Вук Врчевић - Грозна осуда на смрт заручника и заручнице

 

 

 

  

Грозна осуда на смрт заручника и заручнице 

(Истини догађај около 1770 у једној опћини Которског окружја)

 

                            Што један луди уради, сто паметних не лијече.

                                                                                                         Нар. посл.

 

 

I.                 Разговор заручникова оца и матере.  

 

Једне јесење вечери сва кутња чељад биjaxy полијегала, а Тодор Јоков, пушећи лулу, и жена му Марија, предући кудјељу, сједаху крај ватре. Обоје замукло и све нешто мисле. Хоће Тодор да нешто проговори, а и Марија, кад би само смјела од мужа. Већ други кокоти запојаше. Видје Марија да Тодор једнако мучи а не лијега, па ће га упитати: «Смијем ли, Тодоре, нешто те упитати?» « Смијеш, а зашто не? », «Одговори ли ти ишта Стеван Илијин за његову дјевојку, коју си му још љетос преко кума Николе тражио за нашега Милутина? Да си је и у краља тражио, вели му Марија, право би било да ти већ одговори, хоће ли или неће.»Имаш право, рећи ће Тодор , али ти знаш, сваки се отац поноси, кад му ко шћер проси, и што више отеже с одговором, све то чини му се нешто часније. Па је и друга: кога је молити није га срчити; ама ове недјеље опет ћу му поручити, да знамо на чему смо.» «Ела, мој Тодоре, Бог ти дао! настави Марија; знаш да је Милутин давно за женидбу приспио, јесен је на кутњем прагу, па ако га ове године не оженимо, кад ћемо? Дај да то весеље час прије у нашој кући видимо. Од срца нам је, па, ако се он стиди, ано нам се чуди зашто га већ не женимо. Милутин познава дјевојку, а она њега, и често се састају, нема пушкомет од наше до Стеванове куће, и, како видим, смиловали су се да више не могу. Па знади да сам чула од куме Ђурђе, да Стевановица пристаје од драге воље. Него не дангуби, ако Бога знаш! Ризично је кад барут¹) и главља једно уз друго стоји.»

 

Тодору се ове Маријине ријечи дадоше на мисли, не толико на њезино разлагање, колико што му у велике препоручи, да не одоцни Милутина женити, особито пак што га закле и рече: «Ако Бо ги знаш!» Диже се и оде спавати. Не да му се у зору приспати. Зове жену, да стакне ватру и пристави ибрик од кафе. Све је ово било свршено прије сванућа. Оде право код кума Николе, замоли га да пође до Стевана и да га пита што мисли, хоће ли дати ријеч, али не.

 

 

 

II.             Разговор измеђ два оца заручника

 

Никола, пошто ручаше, упути се ка Стевану. Стеван га обично пријатељски дочека и зове домаћицу, да донесе ракију. Никола му захваљује велећи: «Хвала, кумашине! Нећу пити прије него ти кажем порад шта сам к теби дошао. Послао ме, вели му, кум Тодор Јоков, да му јутрос одговориш, хоћеш ли му поклонити твоју шћер за његова сина, као што сам ти љетос говорио по Тодоровој молби. Ако може што бити –  и било, да Бог да сретњо по тебе и по њега; а не буде ли суђено, онда ни што говорили ни што свршили. Ти твоју шћер, брате мој свијетли, удај за другим, а Тодор ће женити сина за другом. Знади и то, да Тодор хоће ове јесени шиљати сватове по дјевојку. Знаш, побратиме драговићу, да је у кући сасвим инокосан од женских глава; кућа обилата, посла доста, а син му приспио као карамфил, а твоја ружа, процвала, која се није за твоју кућу родила, но је за туђу суђена. Тако је Бог осудио! Сад збори, да умијем Тодору одговорити; eнo га код моје куће, чека ме с твојим одговором. Молим  те држи ме!»

Стеван се мало промисли, па ће одговорити: « Поздрави ми Тодора и реци му, да му се чудим што је запрешио. Ако је кратка јесен, дуга је година. Знам и ја да је инокосан и да му је син за женидбу приспио, но му реци да ја од моје стране пристајем, али ми треба сјутра окупити браћу и рођаке и с њима се договорити. Ако ми се Милица и родила дома, свак од мојег браства има илаке (дијела) од ње, па ћу ти одговорити. Међу тим, рећи ће Стеван, дај да пијемо ракије па да штогод на намјерну чалабркнемо.» «Хоћу ракије, рече Никола, али ти хвала на ручку, јер сам ручао.» Попише једну за милост, а другу за љубав дугу, па и трећу за бољу срећу. При поласку рећи ће Никола: «Зб0гом остај, куме! Хвала ти на части и на љубави, и у здрављу се, да Бог да, виђали.» 

Никола се задовољан поврати кући. Каже Тодору право све што му је Стеван Илијин одговорио. Тодор се обрадова, скиде капу и рече: «Овако ти, куме, хвала. Препоручујем ти, ако по чем Стеван не би ти до два три дана поручио, потруди се опет до њега и упитај га. Ако је њему до чекања, мени ни је.» Тодор се поврати кући. 

Кад се Тодор повратио, сједе крај ватре, запали лулу дувана, натакао капу до обрва, те крупно мозгује. Марија га гледа, и хоће да га пита, зашто долази јутрос кум Никола; али се убоја, видећи га онако намргођена и замишљена. Усуди се послије големе уре, те га упита: «Могу ли знати, Тодоре, што долази код нас кум Никола? Ако је за какав сеоцки посао, није ми стало; ама ако је за наш кутњи посао, кажи ми, нека и ја знам. Ако сам ти и жена, ано сам ти вјенчани друг.»

Тодор је про чибука мрко с главе до нога погледа, па осорно рече: «Шути ту! то нијесу твоји посли, но кутња радња и кудјеља. Хоћете ви жене да све оно знате што мужеви знаду, је ли? Нијеси погодила, но се притрпи; нијеси у деветом мјесецу; па ако не знаш вечерас, знаћеш јесенас.»

Стеван је хтио свршити оно што је Никола обећао. Позва старијег одијељеног брата, стрица и два рођака и каже им како је долазио Никола Пајов да тражи нашу Милицу за сина Тодора Јокова, и хо ће да му одговорим тако али онако. Ја сам вас, браћо, позвао и питам вас, што ви говорите, хоћемо ли му је дати, али како ли.... Ви добро познајете Тодора и Милутина, као и ја. Кућа је на гласу и имањем међ’ првим у нашему мјесту. Тодор хоће да му се до недјеље прве одговори. Пристајете ли ви али не?»

Сви умукнуше. Ваде дуванске тобоце и напуњају луле и питају један другога: «Има ли који да укреше, да не зовемо женску ни дијете међу нас?» Запалише чибуке, те пуше.

Десио се стриц Стеванов годинама нај старији, и њега је ред да први проговори: «Ја бих му је, синовче, дао, ако ти и сви који смо овдјен пристајете.» Стеван први, па за њим сви рекоше: «И ја и ја.» Зовну Стеван сина и донесе ракије. Попише по двије чаше, и разиђоше се с тим уговором, да никому ништа не казују, прије него се вјеридби огласи.

Они исти дан поручи Стеван за Николу и рећи ће му: «Поздрави ми твог кума, а мога, са срећом, новога пријатеља, Тодора, и реци му у прву недјељу нека с његовим браством дође пред цркву и нека донесе боцу ракије и на њој јабуку, а ја ћу с мојим, па ћемо тај дан вјеридбу прогласити и урочити дан кад ће послати прстен.»

Наш ти Никола ни на небу ни на земљи од радости. Неће ни ракије, но ногама у ледину, па весело трчи ка Тодору. Кад га Тодор видје, не даде му ни да сједе, но упита: «Али си вук али ласица?» «Вук сам вазда био и бити ћу с божјом помоћи. Теби сретња снаја, а мени муштулук!» Све му редимице каза што му је Стеван рекао. Марија бијаше иза перде и слушаше што Никола приповиђе Тодору. Отвори сандук и носи му муштулука нову кошуљу на узводе и пар чарапа шаренијех, па љуби у руку.

 

Бадава ! Хоће Тодор да је муж и да покаже Марији да је жена, те ће брекнути: «Гле ти ње! у свашто хоће да њезин нос увуче и да се мијеша у после љуцке! Ва виа, ценца феде! (Ајд’ ћа, ниједна вјеро)! Дај да што ручамо, а у наше се после не мијешај.» Марија изнесе намјерни ручак. Ручаше, а Никола се одма по ручку поврати. Шћела би Марија да нешто Тодору одговори, но при радости премуча.     

  

III. Вјеридба и ракија

 

Недјеља на кутњем прагу. Тодору је пунана капа. Купује ракију, добавља јабуку и у њој златни цекин; окупља неколико биpaних домаћина од његова браства, и мисли шта ће говорити и одговарати гдје слуша поп и сви мјесни домаћини. Ево освану и недјеља. Упути се Тодор с браственицима и с ракијом пут цркве. При поласку запријетиће Милутину да они дан не долази пред цркву, ни да се по да нас састаје с Милицом Тодоровом « без твога чуда , вели му, и грдила .» Јутрња се свршила и свак је дошао ко је мислио доћи.

Рећи ће поп: «Ја бих, браћо, ако ви велите, да јутрос почнемо мало раније летурђију, зашто имамо послије службе пити ракију једнога нашега брата, који вијера сина; него нека се свак заустави, да им усретно и честито напијемо.» Сви пристадоше. По започе летурђију. Свак ко се у цркви десио рад би да се и на прескочке сврши, јер поскакаше живи из кожа, да прије чују, ко се вијера и за коју.

Божја се служба сврши. Народ излази из цркве и сједи очекујући попа. Ево и њега и сједе крај капетана. Сад ево Тодора Јокова гологлава, с пуном боцом ракије, на боци јабука и у њој цекин. Дава попу ракију, велећи му: «На, попе, да ти је част и свој овој браћи на около! Пијте и знадите, да данас вијерам мог сина Милутина за Милицу, шћер Стевана Илијина, да Бог да у добри час по моју и по његову кућу!»

Поп прихвати боцу ракије и зове: «Камо те, Стеване Илијин? Ако си чуо што говори Тодор Јоков, приступи и прихвати десном руком јабуку, а лијевом ракију.»

Стеван приступи гологлав; прихвати јабуку и ракију; сркну мало ракије, па је опет попу поврати. Његову боцу ракије, и на њој киту цвијећа, даде капетану, говорећи: «Ево, капетане, и моје ракије, да ти је чист и свој овој браћи на около.»

Капетан зове Тодора Јовова и вели му: «Узми, Тодоре, ову киту цвијећа, и напи се ти први из боце ракије.» Тодор прихвати и стави киту цвијећа у њедра; напи се, па ракију поврати капетану. Попова боца оде с десне стране народа, а капетанова с лијеве. Сваки редом пије и напија: «У добри час, да Бог да, по обје куће!» При разлазу народа испред цркве сваки од Тодорова браства наметну по једну пушку.

 

IV. Прстеновање и уговор свадбе

 

«Прстен дава, свадбу уговара:

Ова свадба до мјесеца дана,

Док ја скупим биране сватове,

А дјевојка приправи дарове.»

Нар. пјес .

 

Тодор и Стеван уговорише дан кад ће просиоци доћи с прстеном и с обичним даровима дјевојци и свакој женској у кући. На урочени дан оде Тодор са својим стрицом и с братом, а за већу част обје породице поведоше собом и попа. Кад Стеван угледа просиоце, сусрете их пред обором су два три његова браственика. Уведоше их у кућу и сједоше. Свак мучи, нико ни у нос; чекају да просци први зборе. Сад ће започети

Тодор: «Еј Стеване, мој нови и, Боже дај, сретњи пријатељу! Знаш зашто сам себе и ову моју браћу, па и попа, до тебе замучио? Ев нас, а ето вас; изводите дјевојку, да чинимо оно што имамо чинити.»

Стеван: «Све ће уреду бити, али у своје вријеме. Нај прије се, братанковићу мој, напије па пије; прво се воћка прожвака, па прогута, а облачке не прождире. Прије но прстенујеш дјевојку, изнеси и стави уз ракију дјевојачке дарове и уз дарове колико те Бог учи. Није ласно отргнути оваки цвијет, којега смо за вас гојили. Ако сврћем с пута, реци ми пред људма да сам свратио, тражећи оно што није моје.»

Тодор: «Нити се до данас што куповало ни продавало, прије него се очима види. Како ћу ја давати ракију, дарове и јабуку, прије но видим имам ли рад шта сватове шиљати и која је моју кућу служити?... »

Стеван: «Далеко смо, пријатељу драговићу! Ја нити што теби за новце продавам, нити ти што од мене купујеш, него ти поклањам чисто злато, не од силе ни од невоље, него од добре воље .... »

Тодор: «Хе, кад је тако, ево ракија, ево позлаћене јабуке, ево бошчалук²), а ево прстен. На, попе, благосови га и поврати.» Пију ракију уз обичне напитнице сви редом.

Оде Стеван и поврати се с дјевојком. Она се свим до ниже појаса преклони, па попа и просиоце у руку. Тодор дава Стевану прстен, а отац га натиче Милици на прст десне руке. Сад ће Тодор дати јој јабуку с цекином говорећи: «Сретња ми, снахо, била! Па на ови бошчалук, те раздијели кому знаш.»

Донесе и Стеван његову ракију, те пију и напијају. Запалише по једну лүлу дуванн. Свак умукну. Упитаће

Тодор: «Казуј, пријатељу, можеш ми пред божитње покладе приправити дјевојку и колико можеш сватова дочекати?»

Стеван: «За сватове ћемо се ласно погодити: од двадесет до дридесет могу, с божијом помоћи, дочекати, али за дјевојку? ... Знади да је пред покладе не могу никако дати, ма по Божићу кад год xоћеш води је као твоју. Стави руку на прси па суди, јели се ласно удати дјевојци, која се справља за туђу кућу, а мени дочекати сватове. Није ласно ни теби, а камо ли мени.»

Брат Тодоров: «Што не збориш, Тодоре? Ви дим на теби да ти је жао; али мјесец дана прије, мјесец послије, ту га није. Кад се не може, не може. Ја бих да уговоримо свадбу о светом Јовану по Божићу на наше крсно име; тако ћемо о једном харчу два весеља свршити.»

Урочише на Јовањдан, а уговорише сватова двадесет и седам. По ручку одоше просиоци. Стеван их испрати, а они сваки по једну пушку изметнуше.

 

 

V. Страшно сновиђење и слутња

 

Кад се Тодор дома повратио, каже сад жени како је дјевојка прстенована како су уговорили свадбу о Јовањудне по Божићу. Ово продужење свадбе Марију по срцу као муња покоси, али крије тајну, коју она сама а други нико не знадијаше. Милутин је разумно за што му је отац запријетио да не иде у тазбину, за то што је зазор пошто се вјерио; но ипак они су се на обичном мјесту и ури чешће пута састајали. Наравно је, за оваке састанке нај потоњи су родитељи дјевојачки који дознаду, и то обично пошто се зло догодило.

Одвраћала је мајка Милутина, опомињући га на очину запреку; али све у залуду. Добро се рекло: Ако желиш Турчину зла, моли Бога да се пропије; ришћанину да се преда хајдуковању, а младу момку да се смртно заљуби, па ето му готове погибије.

Марија је добро познавала Тодорову нарав, кад би се наљутио. Није му шћела казати, бојећи се већему злу, свеђер у наде да ће зло од кога другога, а не од ње, чути. Међу тим она је с дана на дан сама себе гризла а у страху вехнула, да је кроз мало дана сасвим животом клонула, а заспат никад. Свећ различна јој се страшила пред очима као у сну преказују. Призиру јој се некакви људи без главе; као да чује гдје пред кућу долазе и одлазе покајнице; гледа на јата црних врана и гаврана гдје про куће там’ амо прелијећу; учини јој се као да чује и да гледа гдје удари гром у брдо више куће и да се оног брда просу на гомиле камење, па да се ваља на њезину кућу, а она, бјежећи из куће,наступи на један сплет љутих гуја, па, кад њу видјеше, расплетоше се и све на њу јуришише. При овом посљедњем сну скочи ноге као згранута. Крсти се, моли Бога и зове Тодора: «Тодоре, по Богу брате а по гријеху вјенчани друже, недај ме!» Тодор се скочи, ужди свијећу, уплашено је гледа и пита: «Што ти се догоди, Марија? Бог с тобом и анђели божији!» «Ах,мој Тодоре, она му вели, ни сама не знам шта ми је, него има неколико дана да ми се дању свега и свата призире, а ноћу, тек што очи заклопим, свега и свашта преказује. Него бржај за старог игумна Петронију, да ми очита молитву и да нам у кући закрсти водицу.» «Ја одох, рећи ће јој Тодор, али се ништа не плаши; и мени се свега и сва та снијева, што није никад тако, па ја, кад се пробудим, прекрстим се и помолим Богу, јер знам да, кад пупча или спада гора, да се нај више и нај чудније ствари снијевају. Док се повратим и док си на ште срца, сркни из ове бочице мало агијазме.» Оде.

 

Пред самано подне Тодор се враћа с калуђером. Марија му паде под петрахиљ; даде јој светогорски крст у руку и над главом чита врачевске молитве³) и оне против злих духова и пакосних вјетрова. За крсти водицу, ошкропи иконе, па Марију и сву кућу. Замириса кућа тамјаном при тропару: «Спаси, господи, људи твоја и т. д.» Побожној Марији сад се обнови живот као јорданском орлу, и као да јој руком сними моралну и тјелесну болест. Благо оному ко чистим и правим срцем у Бога и у његове молитве вјерује!

 

VІ . Откриће тајне

Марија се освијестила, али је једнако по срцу тишти зло, које она зна. Бори се и држи тајну. Но свака тајна остаје бити тајна, док само један за њу зна; ама кад обазнаду двојица, знаду и десеторица. Маријина тајна, ако није јавна вечерас, бити ће јесенас, јер је зло свршено, а гријех без лијека, који час на јавност.

Милици од једном ишчезну на лицу руменило а на усницама црвенило. Не може да једе, а на свашто јој се гади. На очиглед с дана на дан гине. Ни она ни мајка не знаду шта јој је. Није остануо у мјесту ни један љекар ни љекарица које није упитали за лијек. Неки кажу да је свргла срце, неки да је болест на сљезени, неко да јој је крајница, а мнозиња да је наступила на мађије или на сугреб. Свак нагађа, али још нико не погађа шта јој је, осим бабе Докне, старе примаље. Ова јој на тајно каже матери Стани: «Секо моја, у јаду кукала!... теби је шћер запала у трећи мјесец!» «Како бређа? брекну Стана; што говориш и како смијеш ту ријеч изустит, лајава хрдорого? Вуци ми се из куће, док ти нијесам сад нос окинула, да спомињеш док си год жива на чију шћер ти мећеш биједу! ...»

Докна стиште главу у рамена, прoгута псовку ни крива ни дужна, но за то што је истину казала. Поврати се кући и онако љутита пожали се снаси како је Стана Стеванова наружила и каже јој на тајно зашто. Сад није треба по мјесту телалити (гласити), јер кад зна Докнина снаша, знаду и дјеца наша!

Поче се по комшилуку, па и по цијелом мјесту, свеђ на тајно, ћукати да је Милица бређа. Мнозиња су вјеровали, а виши дио народа држао је то за немогућно. Новост ова узалуд се тајала; но ако и спава, већ је јавна, сама собом расте и кад тад ће се сама пробудити.

Милице нема више међу другарицама као вазда. К вечеру или из јутра пође на воду, ама и то у ријетко. Болује и, кад она иста ни још по чисто не зна шта јој је, мисли да ни други нико не зна. Њезине другарице, које су јој на посјед долазиле, не видећн на Милици никаква знака бређине, свака би своју кутњу чељад са сажаљењем увјеравала да је стара Докна на правди Бога напастовала туђу дјевојку.

Нешто овакови гласови, а нешто жаобе мајке јој, Стане Стеванове, женама по селу, на води, у цркви и на пазару, читаво оно мјесто омрзну на бабу Докну, и многи говораху, да би је за овакову биједу било право каменовати. Но и баби Докни мио је образ и живот као свакому свој. Заборави туђу срамоту и не осврћући се на непредвиђено зло. Инад баби душу губи. Оде једно јутро ка попу и каже му на исповијест, придодавши: «Ако не буде истина, онда нека мене народ каменује, и прост им мој живот био на овоме и на ономе свијету.»

 

VІІ . Народна скупштина

 

Докнина исповијест изненадила је попа и тешку бригу на њега навалила. Мучан посао, а за њега први догађај од како се родио. Необичан гријех у народу, који надмашује све седам смртних …  Копиле! крупни гријех! Чуо је за ову ријеч да се рађају по великим варошима и градовима, ама у простом и још неосквpњеном народу сматра се за гријех и споменути, а камо ли га у свом мјесту доживјети. Хтио би ову новост премучати, али није за мучање, јер је одвећ крупна у простом народу. Зна да баба није ово из прста исисала и да нема дима без ватре. Позва једно вече десетак с главе домаћина, те им на тајно откри све што му је Докна казала, да настава Поп: «Што ћемо сад, браћо? Ако је истина што Докна каже, зло и наопако, а срамота и гријех напосе; а, ако не буде истина, ко се смије усудити на поштену дјевојку и њезину родбину нечувену бруку наметати? Казујте, на који би смо начин по чисто могли дознати јели дјевојка у тај гријех пала, или је чиста .... Овој работи нема растезања, него без нашега мањега гријеха лијечимо туђи гријех и мичимо га с наше душе.»  

Мнозиња: «Богме, попе, ако је теби ова тајна нова, за нас је стара. Камо среће да није истина! Али је дјевојка по сред тога, као јесмо ли ми сада овдје и гледамо ли се очима, то да је у гријех упала с њезиним заручником Милутином Тодоровијем. У зо је час мајка родила, а у девет злијех срећа узгојила, да да јаки Бог! Бити ће сад уљегла у пети мјесец, па се и она иста жалила другарицама, да јој се нешто по трбуху живо миче, и вели да ће бити у води ноћу попила пијавицу; а да је пијавица, не би јој се на трбуху познало, него је бређа. Ако таји коза, не таји рог. Не дангубимо попе, попе!... Држ’мо се божије књиге и нашега старинског обичаја; нека се грешници суде на изглед других мјештана. Ко је учинио гријех, нека чини и покору, а да како?... Је ли овако, браћо?... »

Народ једногласице: «Тако, а да како? Свачији образ при себи стоји, а свака душа о свом гркљану виси. Њима њихово, а нама наше . Ко што дјеље преда њ пада, а ко с ђаволом тикве сади, о глави му се ломе!... Него казуј, попе, што књиге пишу.»

Поп: «Лакше, браћо! Ево видимо да се необично зло догодило и да је тежак гријех учињен. Не велим да зло са злим ни гријех с грешницима дијелимо; ама Бог нам заповиједа да ми паметни опраштамо лудијем одбијајући им на лудост. Ко није сагријешио, ко ли неће? Ако ви, браћо, велите да тражимо овој работи лијека и од два зла бирамо мање, а то да Милутина и Милицу пошљемо из нашега мјеста па да им запријетимо да више никад не метну ноге у наше мјесто, свијет је простран, па нека се вјенчају гдје знаду, а живу како могу, само да Милица не помаши копиле у нашем мјесту. Позовимо њихове родитеље и кажимо им, па ћемо чути што говоре. Не шћену ли на ово пристанут, зло по њих и наопако! ... Књига пише (чита из Мојсијевог закона) да се и дјетић и дјевојка каменују. Но промислимо, браћо, на Бога и на саме себе, је ли много већи гријех усмртити три душе али их прогнати из нашега мјеста. Ето вас, ето њих, а лиши (осим ) мене и моје душе! ..»

Мнозиња: «Ајде, попе, да и то обидемо, али нијесмо овдјен сви домаћини, него да наредимо нека сјутра дођу пред цркву сви кутњи домаћини па Тодор са сином и Стеван са шћером; тако ћемо свакога чути што ко говори.» На ову пристадоше.

 

VIII. Посљедни разговори и осуда на смрт

Сјутри дан тек сунце иза брда, а црковно звоно зове све домаћине, као и Тодора Јокова с Милутином и Стевана Илијина с Милицом. Ни Тодор ни Стеван не знаду шта је, колико ни они те се још није рађао на свијет. Чуде се шта је. Сад ће знати. Свак шути. Очекивају да поп али капетан онога мјеста започне. Истаче се и први започе

Поп: «Камо вас, Тодоре и Стеване, сретњи па несретњи пријатељи? Ви се скоро опријатељисте и заручисте вашу дјецу, као свуд по земљи и по свијету …. Враг (налетос га било и далеко му кућа) никад о добру не ради, него се облијеколи око крштене душе, превари Милутина и Милицу, те прије вјенчања падоше у тешки гријех .... Народ не хоће да с њима дијели гријеха ни срамоте, него смо вас звали, да вас питамо, хоћете се данас за вазда лишити вашега порода. Нека иду из нашега мјеста далеко гдје год знаду, па нека се вјенчају и живу како им буде суђено. Не пристајете ли ви, знадите да народ хоће .... хоће .... ма што ћемо вам крити али мучати? него хоће да их каменујемо. Тако наша књига пише и закон заповиједа. Јели овако, браћо? Зборите!»

Сви једногласице: «Тако, а од треће руке никако!»

И Тодор и Стеван се скаменише, и оборили очи предa ce. Тодор кад и кад погледује на Милутина кривим оком, а Стеван на Милицу кривим и крвавим. Свијест им се затупила, а с нога гину .... шуте упртим очима у долину. На лицу им се види како им је ова ненадна брука и срамота на срце панула. Проста за њих по сто пута турска сабља а по хиљаду пута душманска пушка!

Поп: «Зборите, људи! Није дошао оволики народ, да очима мјери и да у радни дан дан губи! ... »

Упитате Тодор Стевана: «Је ли истина, Стеване, мој несретњи и несуђени пријатељу, да ти је шћер бређа, и знаш ли с ким? ... » - «Паски ми, брате, душа испала, а земља ми кости изметала, као Арији безумноме, одговори Стеван, ако ишта више но мртви за то знам, а још мање с ким. Ама ако је, наставиће Стеван, личим се од ње јутрос за вазда. Волији сам с мојом браћом поштено но са шћером срамотно живјети. А ти?»  - «И ја се од мога сина личим! Ако је и јединак, волији сам поштено за њим кукати, него с њим срамоту дијелити.»

 

Капетан мјесни: «Казуј, Милице, с ким паде у гријех?» Она шути, а одговориће

Милутин: «Са мном! Ја исповиједам пред Богом и народом њезин и мој гријех. Ако сам се преварио, свој сам образ, а ничији други, оцрнио. Ја ћу је вјенчати као моју, па кад ја гријех и срамоту на себе мичем , зашто ћете ме гонит по свијету? ...»

Народ: «А гдје ће ти се обродити жена, и куда ћеш с копилетом што се роди? ...»

Милутин: «У мојој кући, а неће у ниједној вашој. Сад што хоћете, људи, од мене? ... »

Не даде му народ одушити, но се узруја и ускушља као ждралови у густу облаку. Стаде га велика граја и вика: «Под камење пса и кучку! Чујете ли, веле, безобразника? У мјесто да призна свој злочин, пита нас: Шта хоћете, људи, од мене? ... Глете ви сад њега и цијените му памет!»

Скочи народ на ноге, и, као из једног грла, чујаше се глас: «Под камење! под проклету гомилу!»

Поче звоно у мртачко тинкати. Народ, у колико би се три пут прекрстио, околи Милутина и Милицу, држећи по кам у руци. Завикаше Тодору и Стевану: «Ако сте наша права браћа и образни људи, ви се први на њих баците каменом. Нећете ли, ано ћемо вас одлучити из брацке и прстом показивати.» Није куд камо ни чекања! Тодор се први баци каменом на Милутина, а Стеван на Милицу, па свак за њима. Обојица остадоше под гомилом, гдје ће им кости иструнути чекајући ускрсење мртвих. 

Гдје простота собом суди

И гдје незнан с књигом влада,

Правда гине, закон блуди,

Зло се рађа и неправда.

  

¹) Пушчани прах (турска обнарођена ријеч). 

²) У марами завезани обични дарови. 

³) Старинских љекара Свет . Кузме и Дамјана.