Бока Которска: Вук Врчевић - Сељани проклињу име “Лазар”

Сељани проклињу име “Лазар”

По народном приповиједању истини догађај у ошћини Побори будванске околице около половице осамнаестог вијека

И загрми тешком анатемом

На три Вука, рода издајника,

Вукашина, Вука и Вујицу.

Горс. вијен.

«Ану умукните, дјецо!» викнуће поборски кнез Иван. Изиђе пред кућу и чује гдје је неко изнад манастира Стањевића зачестио вичући: « Ко је витез! ударише нам хајдуци на торине!» Па из пушке та- а -ан, па опет понавља кликовање. Кнез Иван отрча пред цркву и стаде хитно у звоно тинкати¹). По врати се кући и зове свог јединка сина Лазара, који у поткутњици преориваше њиву за озим, велећи му, да бржа дома, да се приправи и, кад се сељани 0купе, да иде с њима у потјеру за хајдуцима.

Кнез је већ био справан, а жена приправила брашненик за њега и за сина Лазара. По гдје гдје који од сељана придолази; који долазе, питају кнеза, шта је, а он им казује. Очекују док се сви се љани окупе.

Давно је сунце иза брда оскочило, а ни пола сељана нема. Чуди се Иван и пита оне те бијаху дошли: «Шта је ово те наши не долазе? А ако одма у потјеру не похитимо, залуд нам пут и послије боја копљем у трн; јер што вук у чељусти уграби, а хајдук пред собом гони, не чека, но бјежи.» — «Богме, кнеже, одговориће му, знаш да ни жене нијесу вазда код куће, а камо ли људи. Неко пошао у пaзар, неко у поље, неко у млин, а може бити да многи немају справна хљеба ни опанака, а на ову гладну годину многи пошли, да траже жита у причек, па…..»

«Ма што дробите јутрос као дјеца? пресијече им Иван срдито ријеч. И кад би све то било истина, опет би људи свему тому могли доскочити, да се нијесмо изродили. Добро су наши стари претказивали, да ће доћи вријеме кад ће потоњи нараштај доћи да у четворицу с натегом могу једно јаје носити, а плашивији од зецова. Вук не носи собом ни оружја ни опанака, а камо ли брашненика, него се у своје срце узда, те прегне и себи ручак улови. У моју младост кад је Бог помагао кад је овака мука била, све је друкчије и поштеније бивало. На први поклич: «Ко је витез!» није остајало човјека кога је срце служило и ко је знао цијенити јуначки образ, да није полетио онако какав се намјерио! Мојим сам очима гледао више пута гдје људи трче с пушком у руци, распаси, босоноги па и гологлави, а ни десети није при себи ни коре хљеба имао! Наши стари знали су да прегаоцу Бог дава махове, те на смрт, а камо ли на што друго, нијесу промишљали, но сложно као једно јато голубова летјели на душманина, бранећи образ и имање; а чуо сам од мог покојног оца, кад једном уз гусле појаше и каже:

Ондје нема момка ни јунака,

Који није кадер боја бити,

У невољи без хљеба живјети,

За три дана о лули дувана,

А четврти о букову лишћу ... »

Још их шћаше кнез Иван корити, али не би чекања. Отрча опет пред цркву и тинка у звоно.

Попасно је и ручање доба већ наступило, а свијех сељана ни још нема, но по два три свеђ придолазе. Кнез од јуначке муке као изван себе; виче, псује и кори сељане. Нагони га пријека невоља. Опет неко са врх брда кликује: «Ко је витез, за часни крст у помоћ!» Па двије пушке заособ.

Узавре у кнезу Ивану крв, те ће викнути: «На ноге, браћо, ако Бога знате! Оно није без големe нeкакве невоље, но потецимо. Гдје си , Лазаре? викну ће сину; јеси ли већ справан?»

Лазар: «Ја сам справан, али знаш да немам опанака.

Иван: «Ево ти моји опанци.»

Лазар: «Да ли не знаш да ми је велика пушка оштећена, те не спада с горњега зуба на доњи?»

Иван: «На, прихвати моју пушку.»

Лазар: «Па немам ни струке никакве, а без ње како ћу?»

Иван: «Ево ти моје.»

Лазар: «Па кад ми све твоје с тебе даваш, ка ко ћеш ти без свега? Ама кад хоћеш, ано дајбуди остани ти дома, а ја ћу с Поборима у потјеру.»

Наљути се Иван и шћаше да сина прокуне, али се убоја јединку сину, да га не би очина клетва постигла, но од срца јекну, као рањен рис, па ће му рећи: «Јок, јок! није си погодио! Мени је име Иван, а не Ивана; ти волији сам да се женским именом зовеш, него ја. До јутрос мислио сам да имам сина узданицу, а јутрос видим да имам рђу и страшивицу.» Сад ће викнути: «Ко је мој, за мном!» Сви са брани кренуше, а Иван при кретању не заборави наредити сину да тинка у звоно и да свакому, ко би послије дошао, каже што је, па да и они за њим хитају.

Ни Иван на ниједан од дружине не чу за труд трчећи из села до на врх поборске планине. Гледају, хоће ли којега од њихових чобана видјети; зову, нико им се не одазива. Ушају на све стране, еда ће каквога гласа али јавља чути. Нијесу много ишчеки вали. Чују гдје на далеко у Ивановој алуги непрестано пуца пушка, те они иoтeкoше по оном гласу

Гором ходом, а ледином трком.

Да их кoгoд с врх планине сматра,

Рекао би и заклео би се

Да им вила подметнула крила ....

Кнез Иван, као оглашени убојник, вјешт оним планинама,као и кланцима јадиковцима, окрену пријечцем и претече хајдуке. Западе им у згодно мјесто, укри дружину у густој шуми, па, кад хајдуке опазише гдје гоне поборски ајван, напусти их на први домет пушке, а пришапта дружини: «Немој да који од вас меће из пушке прије но моју чујете, без вашега зла и грдила. Ја ћу, вели им, гледат да с помоћу божијом оборим онога нај првога те гони аjван, а ви, који сте ми с десне стране, једанак оборите ватру на оне што су по сриједи, а ви слијеве на оне стражње, па онда, као што су наши стари радили,

Веље пушке у траву бацимо,

За голо се гвожђе прихватимо;

Алакнимо, Бога споменимо,

На душмана сложно ударимо,

Бог ће дати наш ће мегдан бити ... »

Кнежева се не пориче. Како је Иван наредио, онако је било и учињено. На прву ватру из пушака падоше двојица мртва а неколициња рањени и осакаћени. Кад Поборани заграјаше и јуришише голим ножевима на хајдуке и кад поборски чобани опазише, у свакога постаде срце Обилића, сабља Краљевића а мишица Кастриотића, па четницима с леђа ударише, а међутим опазише гдје низ једну страну трчи још неколико Побора као трогодни срндаћи вичући: «Држ’те се, браћо! ево вам помоћи!» Па учинише шемлук из пушака.

Овај ненадни нападај потјерника, два убијена а неколико рањених четника, тако забуши хајдуке, не би тако ни с неба гром, а све за све видећи се са три стране окољени од мноштва потјерника, дадоше ногама у ледину, те при својим главама оставише читав плијен, два мртва друга, а с рањеницима незрело побјегоше²).

Прва је задаћа била кнеза Ивана да преброју заплијењени ајван, ког нађоше на броју, па одма да сматрају она два убијена четники. По хаљинама и другим неким знаковима познадоше да су из катунске нахије четници, али из ког села не могоше годити, а још мање по именице их познати.

Послије неколико дана дознало се да су били из Цуца, који су нарочито били дошли, да убију једнога Побора у освети свог сељанина Цуце, убијена од Поборана од више но двадесет година, па их случајно нанио пут на поборске чобане и на њихов ајван. Мислили су да ће о једном путу главу свога брата осветити и поборски ајван заплијенити, но им ни је дно ни друго за руком не испаде.

Сви Побори весели и задовољни ради учињене побједе над душманском четом, осим кнеза Ивана. Он се нешто у дубоке мисли занио; не да му се јести ни пити; напуња лулу дувана и пита: «Има ли ко да укреше?» Укресаше му , те запали. У мислима пако, које су га на далеко занијеле, лакомо потезаше густе димове дувана а кроз нос пуштава ше, да му нијеси кад и кад могао његове густе бркове видјети, а камо ли намргођено чело и крваве очи.

Већ свак ручао. Чобани свак свој крд оваца и коза прихваћа и пред собом гони. Све је справно; подне давно превалило. Кнез Иван нити што види нити хоће да збори, но једну те једну мисли.

Упитаће га барјактар Мићун: «Ма шта је то од тебе данас, кнеже, ришћанске ти вјере? Свак је весео и има рашта бити весео, јер, Богу да је за славу, враћамо се кући и без ране и без мртве главе са одузетим плијеном.»

«E мој Мићуне, одговориће Иван, није то тако као што ти мислиш, но ја нешто даље од носа видим и са свим друкчије разгађам, па чешће пута за наше зло и погађам .... Ми од давна дугујемо Цуцама главу, а данас изгубише друге двије осим рањеника, те им сад три дугујемо. Цуцама није никад мртва глав , колико ни нама, неосвећена останула, па се бојим да нам данашње јунаштво кад тад на нос не искочи и да се не закрвавимо тако, да ни трећи пас неће се моћи умирити.»

«Ja се, кнеже, неба ми и земље, чудим, одговори Мићун, о чему збориш и од кога се плашиш. Зар да нашим очима с прекрштеним руками као женетине гледамо гдје нашу муку туђи хајдуци јагме, је ли? Ако до данас нијесмо на никога силом нападали ни туђу муку отимали, зар да се од нападачӣ не бранимо, те наше имање и образ не чувамо? Док је међу нама брацке слоге и двјеста поборских пушака, будимо пријатељи свакому, ама робови никад никому, а Цуце што су тражили, то су и нашли. Ко хоће с нама ратовати, пушка му, пушка ми, а широко поље. Који је год пас нас уједао, његовом нас је длаком лијечио³). Но ајдемо дома а ко од страха мре, знаш како му се звони!»

При поласку кнез Иван пребира очима по роду, и кад не видје међ’ сељанима сина Лазара, узавре у њему крв и скочи на ноге вичући: «Ајд’мо, браћо, дома; вријеме је!»

Чобани призајмише сваки свој крд оваца и носе двије посјечене главе на јасеновим шиљкама. Но кнез Иван викну: «Стан’те, браћо! Срамота би била и укор пред свијетом, а грехота пред Богом, да љешине ове двојице не закопамо у земљу. Ако су и хајдуци, нијесу Турци, но по крви и закону наша браћа. Не остављајмо их вучијим зубовима и гавранима, да им по овој гори разносе кости: крштене су.»

Уколико би човјек попушио лулу дувана, ископаше два гроба успоред и укопаше их. Свак над њима баци по шаку земље говорећи: «Лака вам земља, а у рају вјечно блаженство!»

Кад се помолише, на поглед Побора учинише шемлук (весеље) из пушака. Поборске жене поскакаше из кућа и одоше им у сусрет. Свака о свом злу мишљаше; нека свог мужа, мајка сина, а сестра брата са страхом очекиваше. Сви здраво и весело. Починуше пред црквом; добавише ракије, пију и разговарају се. Жене и дјеца не дижу очију с мртвих глава.

A Лазар, кнежев син ? – Њега међ’ браћом нема. Питају за њега, а Иван оборио очи преда се и скаменио се. Упитаће га барјактар

Мићун: «Кнеже Иване, гдје ти је син Лазар? »

Иван: «Не знам, нити хоћу да за њега знам!»

Muћyн: «Ма није то тако, опрости, ако си и кнез. Ти си нама данас свим глава и чобан, а гдје пастир, тамо су и овце. Ти си наш орао крсташ, а ми смо твоја крила и брчно перје, па те питам0: да није који наш сељанин данас на твој позив дошао, што би му осудио?»

Иван: «Одлучио бих га од брацке као издајника, забранио бих му носити оружје, а припасао бих му женску опрегачу. Ја знам куд омијера твоје питање. Мени је образ спрам душе, ногама сам већ у гробу, па хоћу да га чиста код вас оставим а душу пред Бога понесем. Немам но Лазара јединка сина; волији сам и без њега једнога остати, но с њим срамотно међу браћом живјети! Ето вам га, па што год хоћете од њега радите. Гдје ваше руке, ту и моје. »

«А да кад је тако, одговори Мићун, попимо још по једну чашу, па ти, кнеже, ајде дома, а ми ћемо заостати пред црквом и тражити лијека овој работи.» - Кнез Иван отиде.

Сеоцки разговор

Мићун:« Чусте ли, браћо, кнеза Ивана разговор? Ја сам се, може бити, и огријешио што га у име моје и свијех вас онако упитах. Ама ако он нама суди право, ред нам га је слушати као попа у цркви; али ако не чине по правди, можемо ми и попу и кнезу казати оно што није у реду. Лазар је по нашему старом обичају заслужио смрт. Ако ви сви велите да се Лазар каменује, и ја сам с вама. Но прије него га на смрт осудимо, чујте ме. Нека сваки од нас стави руку на прси, а промисли на Бога, па он да нека себе упита, је ли ишта Лазарев отац крив но што је онаковог изрода родио. Нека суди је ли право онаком човјеку кућу ископати, и је ли право сјећи ону главу која се под сабљом преклонила као Иванова пред свим Поборима. Сад, браћо, ево мене, а ето вас; ако и рекох, никога не посјекох, него промислите, еда бисмо од које руке могли овој работи каквог другог лијека наћи и да се о мањему злу обије.»

Постаде у народу неко мучање, а послије из међ’ појединих жамор. Мићун пребира очима сељане и пази. Учини му се да су неки прегнули да се Лазар каменује, а неки да се противе. Сад ће рећи сиједи

Поп Ђуро: «Пристајете ли, браћо, да се одаберемо 10-12 стараца и да ово осудимо?»

Мнозиња: « Пристајемо,»

Одабраше се дванаест људи домаћина од толико породица, и написаше послије подугог разлагања ови

Сеоцки суд

У прву. Нађосмо да је Лазар Иванов свему селу скривио, што није данас као прави јунак с нама у бој дошао, него као страшивица дома заостао, и да је по нашему старинском обичају заслужио смрт; али за ајтор његовог оглашеног оца, нашега кнеза Ивана, који нема другог сина но Лазара јединка, опростисмо му данас за увијек.

У другу. Да би смо Лазареву срамоту пред сељанима једном за вазда опрали, судимо да о доидућем Митровудне убије једнога вола, закоље шест брава меса и добави двије боце ракије а два барјела вина, и све Поборе, који пушку носе, пред црквом почасти и закуне се да ће до данас вазда с Поборима зло и добро дијелити.

У трећу. Судимо који би Побор по данас надио сину име «Лазар» његова се, да Бог да, кућа ископала од мушких глава, и на његовој кући, да Бог да, свака рђа као на гвожђу за увијек почивала. Амин⁴).

¹) Клепеталом у једну страну звона знак је у пријевим нуждама: «Свак под оружје пред цркву!»

²) Врло су ријетки случајеви да наш народ у којему драго боју, а особито у чети, остави мртва али рањена друга на мјесту гдје је погинуо, и то не само што за велику срамоту и укор сматра, него и за смртни гријех.Догодило се више пута да дружина, кад види, да с мртвим или с рањеним не могу без своје погибије побјећи, окину му главу и прихвате оружје, те собом носе, да им душман мртве главе не сијече и срце наслађује.

³) Кад кога угризе пас, добави неколико пасјих длака, те их на рану, привија, док рана зарасте.

⁴) Због ове клетве и данданас у читавој опћини поборској нигдје не постоји име Лазар.