Жена калуђер
Опис истиног догађаја при
свршетку прошлога вијека у Бококоторској опћини Паштровићи
I. Долазак у манастир
При заходу сунца на вече
Лучинaдне архимандриту манастира Прасквице, Јосифу, запоја лијево уxo¹). Рећи
ће: «Ха! Боже помози и дај спрама добру!» Упитаће га калуђери: «Шта је, оче
архимандрите?» «Добро, ако Бог да! одговори им; некакав весели глас или незнани
гост у кући.»
Таман трећом на вечерњу звонило, и тек што калуђери шћаху да у цркву улазе, ево ти у манастирску авлиjу уљезе један млад калуђер, која немаше ни браде ни бркова. Приступи к архимандриту и рољуби га у руку , а свим калуђерима чиновно се преклони. Казаше му да иду у цркву на вечерњу, и дозваше га да и он дође, понудивши га да стане за пијевницом, да поје.
Он се од прве прими, и, кад дође вријеме појања: «Господи возвахъ къ тебѣ , услиши мѣ» итд. по црквеном гласу сви се калуђери зачудише красоти и вјештини гласа, јер љепшег у њихову вијеку ни правилнијег пјевања не бијаху чули. Особито је архимандритову и калуђера срцу приoнило кад је отпојао: «Богати обништаша и взалкаша взискајушти же господа не лишатеја всјакаго блага.»
Ако су се икад игдје калуђери озлосрдили госту под камилавком и црном мантијом, заиста прасквички нијесу, но се у срцу радовали што овог непознатог младог калуђера у манастиру видјеше, а уз ово знали су ону њихову пословицу: «Ваше пришествије наш празник», те уз њега и себе боље у гостили.
Пред вечером пију ракију и одма за готову трпезу посиједаше. Архимандрит очита обичну молитву, благосови и вечераше мучке.
И архимандрит и калуђери искочише живи из коже, да час прије дознаду ко је, од куда је и зашто је дошао. Нијесу много чекали, јер одма по вечери упитаће га
Архимандрит: «Како је Ваше име, оче?»
Калуђер: «Јелисеј, Ваша пречесност.»
Арх.: «А од које сте земље, молим Вас?»
Кал.: «Москов, а постражник кијево - печерске Лавре, Ваша пречесност.»
Арх.: «Радујемо се да смо
имали срећу таковог изображеног јермонаха у наш манастир примити. Ако желите,
молим вас да се приуготовите за сутрашњу летурђију.»
Кал.: «Благодарствују, пречасни господине! Од свего срдца желио бих, али њесм достојни. Азъ -єште молодец и монах єсмъ, но єште њѣсм јеромонах.»²)
II . Погодба и уговори
Архимандрит видје да је Јелисеј научен и даровите душе. Понуди га сјутри дан би ли хтио заостати неко вријеме у њихову манастиру као учитељ манастирских ђака, а да ће му за труд забиљежити неку годишњу плату осим захвалности. Калуђер му одговори да хоће само за једну годину дана под овим условљем: да обучава ђаке у читању, писању, црквеном пијенију и у христјанској науци седам ура на дан; да му се у вријеме науке ни један калуђер не пача; да му се одвоји један комад земље пред манастиром, коју ће он, други нико, обдјелавати, а да никакве плате новчане од манасти ра не тражи осим обичне хране и обуке.
Ово му буде све без отезања, но од свега срца, одобрено. Поче учити четири намјерна ђака оног манастира, који знадијаху нешто читати, али писати сасвим слабо. Показа им прве почетке краснописа, послије даде и прописе. По једну уру дневно обучавао их је у науку Христову, а по једну црковно пијеније; по двије уре на дан радио би с ђацима земљу, у коју би садио свакојака и сваковрсног цвијећа по правцу. Он никад није изостављао ни у просте дане ни једне црквене службе, свећ као појач за налоњом. У празничке дане бавио се је сликањем тако на хартији Христових и Богородичиних слика вјешто, да су биле боље него неке, које су од старина у цркви биле. Био је строги посник: љубио је кафу, вина врло мало, а ракије ни мало није пио.
Кроз годину дана ђаци савршено научише краснопис и потпуно црквено пијеније; они комад некад opaће земље постаде сад прави перивој. Једна од ових наведених Јелисејевих врлина доста је била да га и архимандрит и сви калуђери штују и да му особиту оданост показују.
Народ, који би у манастир долазио, одавао би му сваку почаст као другим калуђерима приступивши му руци са: «Благослови, духовниче!» Он се није ни кад никому пуштавао пољубити у руку. Убоја се архимандрит да Јелисеј при свршетку године не откаже службу. Више га је пута нудио, па и молио, да га пошље к црногорском митрополиту за рукоположење, обећајући му да ће га послије своје смрти као насљедника оставити. Но Jeлисеј заостао при својој, т.ј. да је још млад; те га замоли, да још једну годину заостане, да обучава све ђаке од четири Паштровска манастира (Прасквица, Дуљево, Режевић и Градишта).
Жеља архимандрита Јосифа с једне стране а с друге тајна нужда непознатог калуђера сусретоше се. Остаде и другу годину. Сад манастир Прасквица постаде право и једино училиште не само свијех манастирских ђака, него и друге дјеце, који су кадри о свом трошку уздржавати се у манастиру. Ко год је код њега учио годину дана, више се користовао но да је учио код некад простог калуђера читав свој вијек.
III. Долазак једног Руса
Јелисеј је чешће пута ходио у Будву (град далеко једну уру по мору), да набавља потребите ствари за школу и ученике. У Будву је био дошао трговачким бродом из Одесе један средовјечан Рус. Случајно су се видјели, но нијесу имали прилике успознати се.
Овај Рус дозна у Будви да је Јелисеј калуђер манастира Прасквице и чује по казивању, да је ро домиз Русије, те он науми и оде у манастир. Један дан испред самог ручка јавише ђаци манастирски архимандриту, да иде некакав гост у манастир.
Нареди да се пусти и да га к њему доведу у ћелију. Свима се поклони, архимандрита пољуби у руку. Јелисеј упро у Руса очима, и чини му се да га познава, али посумња да га памет не вара, те премуча.
Пошто сједе, све их на около сматра, и сви њега. На Јелисеја заустави очи и сматра га, а Јелисеј оборио очи предa ce. Архимандрит замоли Јелисеја, да с Русом уљезе у разговор. У пита га по руски, ко је, од куда је и гдје иде. Зачуди се и обрадова странац, гдје у незнаној земљи нађе свог земљака. Рус му је све право и чисто казао на сва питања, али није Јелисеј архимандриту, но са свим друкчије, не за то што није хтио, но није смио, јер га је Јелисеј познао ко је, али се убоја, да му се тајна не би открила.
«Ово је, каже архимандриту, Ваша пречесност, мој земљак Рус; зове се Јегор Строгоноф; био је царски војник, занатлија каменар, па због прогонства његових непријатеља побјегао у свијет трбухом за крухом, и моли се да би смо га у манастир примили на радњу за саму храну, јер жели у манастиру радита и у њему кости оставити. Ако не буде на ни какву манастирску корист, можете га ласно отпустити.» Архимандрит од прве пристаде и зауставише га.
Јегор је сам одабрао главну и нај нужнију радњу, да прави пут од манастира до малог градића «Сушћепан,» једно по уре далеко од манастира, други до манастирске луке, а трећи до у планину, гдје је манастирска стока љети пландовала. Кроз десетак година сва су ова три пута била правилно свршена и каменом покалдрмана, тако да се и дaндaнас као његова успомена у својој цјелости уздржавају.
Он би свако јутро,осим недјелних и празничких дана, понио са собом хљеба и мало смока уз хљеб, и једну тикву воде. У заход сунчани враћао би се у манастир, вечерао и одма легао. Он је желио да се чешће пута с Јелисејем поразговори, али је видио да га калуђер избјегава, а он свакога, јер није хтио наш језик учити, зато што се није с никим хтио дружити.
Док сам живио у Будви,мнозиња су ме по чувењу других увјеравали, да су многа сељаци, пролазећи путем, шћели помоћи Русу превалити или пренијети који повећи камен, но никад никому није допустио; да је био врло побожан и строги посник. Другим именом никад га нико није звао осим «Рус.»³)
I.
Смрт и исповијест
Строгонофа
Спроводећи Јегор Рус овако мученички живот, наравно је да га је морао пократити. У својој недовршеној педесетој години обоље и паде у постељу. Видје да ће умријети, те призва Јелисеја, да га исповиди и причести. Јелисеј није знао на који би се начин одрекао, бојећи се Јегору казати да ни још није рукоположен, него га само исповиђе, а један га манастирски калуђер причести.
Уз остале помање грехове говорило се, да је исповидио, како је убио једнога човјека, који је нагнао зета му и сестру да преслове Јелисавету да се покалуђери, која је била вјерена за једног бојара, а убијени хтио наслиједити цијело имање од свог таста, а »мога брата Николаја Строгонофа;» зато да га је убио, пошто је чуо (Јегор Рус), да му је братанична Јелисавета побјегла из манастира негдје по свијету, и како је више но годину тражио, па није могао за ње смрт ни живот ништа чути.
Калуђер Јелисеј по овој исповијести увјерио се да је Јегор његов исти ујак, човјек прилично научен и имућан. Савјест је калуђера мучила, што је ову тајну премучао и у гроб понио⁴). Тајно је свог ујака при смрти и по смрти плакао. Строгонофово је име остануло записано у вјечној читули над проскомидијом цркве манастирске уз имена умрших калуђера онога манастира.
V. Смрт архимандрита Јосифа
Јелисеј заостаде и даље у
манастиру као учитељ. Свак га од оне опћине љубљаше и штoваше, а о собито Паштровско свештенство. Њему је у манастиру лијепо и угодно било, а архимандриту још повољније и угодније. Често је
наговарао Јелисеја да се рукоположи свеђ обећајући му насљедником га учинити;
али све у залуд за то што му је Јелисеј одговарао: «Нијесам достојан, прије
него се од грехова очистим постом и молитвама.»
Архимандрит видио је да се Јелисеј по нарави родио безбрк, као што је више људи, па и самих калуђера, гледао без браде и без брка; али никад није могао о чему другоме посумњати.
Под дубоку старост обоље архимандрит Јосиф и видје да му је дух на концу, па призва све калуђере и Јелисеја, благосови их и с њима се опрости. Рећи ће: «Остављам за игумна манастирског најстаријега међ’ вама, калуђера Партенију. Препоручујем вам да живите као права по Христу братија у слоза и љубави, а који би се од вас нашао да наруши међусобни мир и љубав, биће ми одговорник на ономе свијету и на страшном Христовом второпришествию. Остављам за свог насљедника калуђера Jeлисеја, пошто се за јеромонаха рукоположи, а, ако не би хтио, онда игумна Партенију.»
VI . Смрт и тајна калуђера Јелисеја
Калуђери признаше као свету дужност посљедну архимандритову одлуку. Удвостручише међусобну љубав; признаше Партенија за игумна, одавају ћи му пристојну част; манастирске приходе не запусташе, но умножише.
А Јелисеј? Он учитељствује, држи црковно пијеније, помњиво пази своју башчу; при обичној скромности свакому показиваше почаст и штовање. А о рукоположењу? – Није никад хтио ни чути игумна и калуђере, камо ли да се рукоположи. Они се чуђаху, зашто неће да се калуђери, но нијесу се усуђивали питати га шта је, вјерујући његовој свагдашњој ријечи: «Нијесам достојан.»
Пролажаше овако година за годином и, пошто је Јелисеј навршио своје педесет и три године, поче од једном с дана на дан клонути животом од суве болести (сичије etica). Боловао је годину и нешто више. Видје да ће умријети, па призва игумна Партенију, да га исповиди и причести. Не исповиђе му тајну, него му рече: «Оче игумне, молим Вас изволите послати по мојој смрти ово запечаћено писмо кому је адресирано у Русију и никому га не казујте –
Ви знате што је тајна духовна⁵).
Послије два три дана престави се. Сви се калуђери окупише около мртачке постеље и оплакаше га као рођеног брата.
Дигоше га, да га по црквеном обреду окупају. Кад тамо? Калуђерица је била, а не калуђер!
¹) Лијево ми ухо сад запоја,
Ја се надам веселому гласу.
Горс. Вијен.
²) Да олакшам читаоцима, овдјен прекидам руске и пишем наше ријечи, јер је калуђер кроз годину дана тако био наш језик научио, као да се међ’ нама родио.
³) Сва ова три пута ја сам више но једном прегазио, док сам у Будви живио ( од 1833. до 1889. године ) и као очигледац чудио се, да је могао један човјек собом оволико пута саградити, који ће од прилике укупно имати пет шест километара дуљине.
⁴) Не могу јамчити за истинитост ових ријечи, али мени је приповиједно неки прастари поп, Јово Греговић, Будвански парох, који је у Јелисеја учио, и о њему више пута похвално говорио.
⁵) Дознало се послије, но ја не знам како, да је писмо било адресирано на некаква богатог великашя Руса (не спомињем се имена) и говорило се да је то био син пок. Јегора Строгонофа Руса, у кому је писму, по свој прилици, јавила за Јегорову и њезину смрт.
Нема коментара:
Постави коментар