субота, 10. јул 2021.

Вук Врчевић - Грозна осуда на смрт заручника и заручнице

 

 

 

  

Грозна осуда на смрт заручника и заручнице 

(Истини догађај около 1770 у једној опћини Которског окружја)

 

                            Што један луди уради, сто паметних не лијече.

                                                                                                         Нар. посл.

 

 

I.                 Разговор заручникова оца и матере.  

 

Једне јесење вечери сва кутња чељад биjaxy полијегала, а Тодор Јоков, пушећи лулу, и жена му Марија, предући кудјељу, сједаху крај ватре. Обоје замукло и све нешто мисле. Хоће Тодор да нешто проговори, а и Марија, кад би само смјела од мужа. Већ други кокоти запојаше. Видје Марија да Тодор једнако мучи а не лијега, па ће га упитати: «Смијем ли, Тодоре, нешто те упитати?» « Смијеш, а зашто не? », «Одговори ли ти ишта Стеван Илијин за његову дјевојку, коју си му још љетос преко кума Николе тражио за нашега Милутина? Да си је и у краља тражио, вели му Марија, право би било да ти већ одговори, хоће ли или неће.»Имаш право, рећи ће Тодор , али ти знаш, сваки се отац поноси, кад му ко шћер проси, и што више отеже с одговором, све то чини му се нешто часније. Па је и друга: кога је молити није га срчити; ама ове недјеље опет ћу му поручити, да знамо на чему смо.» «Ела, мој Тодоре, Бог ти дао! настави Марија; знаш да је Милутин давно за женидбу приспио, јесен је на кутњем прагу, па ако га ове године не оженимо, кад ћемо? Дај да то весеље час прије у нашој кући видимо. Од срца нам је, па, ако се он стиди, ано нам се чуди зашто га већ не женимо. Милутин познава дјевојку, а она њега, и често се састају, нема пушкомет од наше до Стеванове куће, и, како видим, смиловали су се да више не могу. Па знади да сам чула од куме Ђурђе, да Стевановица пристаје од драге воље. Него не дангуби, ако Бога знаш! Ризично је кад барут¹) и главља једно уз друго стоји.»

 

Тодору се ове Маријине ријечи дадоше на мисли, не толико на њезино разлагање, колико што му у велике препоручи, да не одоцни Милутина женити, особито пак што га закле и рече: «Ако Бо ги знаш!» Диже се и оде спавати. Не да му се у зору приспати. Зове жену, да стакне ватру и пристави ибрик од кафе. Све је ово било свршено прије сванућа. Оде право код кума Николе, замоли га да пође до Стевана и да га пита што мисли, хоће ли дати ријеч, али не.

 

 

 

II.             Разговор измеђ два оца заручника

 

Никола, пошто ручаше, упути се ка Стевану. Стеван га обично пријатељски дочека и зове домаћицу, да донесе ракију. Никола му захваљује велећи: «Хвала, кумашине! Нећу пити прије него ти кажем порад шта сам к теби дошао. Послао ме, вели му, кум Тодор Јоков, да му јутрос одговориш, хоћеш ли му поклонити твоју шћер за његова сина, као што сам ти љетос говорио по Тодоровој молби. Ако може што бити –  и било, да Бог да сретњо по тебе и по њега; а не буде ли суђено, онда ни што говорили ни што свршили. Ти твоју шћер, брате мој свијетли, удај за другим, а Тодор ће женити сина за другом. Знади и то, да Тодор хоће ове јесени шиљати сватове по дјевојку. Знаш, побратиме драговићу, да је у кући сасвим инокосан од женских глава; кућа обилата, посла доста, а син му приспио као карамфил, а твоја ружа, процвала, која се није за твоју кућу родила, но је за туђу суђена. Тако је Бог осудио! Сад збори, да умијем Тодору одговорити; eнo га код моје куће, чека ме с твојим одговором. Молим  те држи ме!»

Стеван се мало промисли, па ће одговорити: « Поздрави ми Тодора и реци му, да му се чудим што је запрешио. Ако је кратка јесен, дуга је година. Знам и ја да је инокосан и да му је син за женидбу приспио, но му реци да ја од моје стране пристајем, али ми треба сјутра окупити браћу и рођаке и с њима се договорити. Ако ми се Милица и родила дома, свак од мојег браства има илаке (дијела) од ње, па ћу ти одговорити. Међу тим, рећи ће Стеван, дај да пијемо ракије па да штогод на намјерну чалабркнемо.» «Хоћу ракије, рече Никола, али ти хвала на ручку, јер сам ручао.» Попише једну за милост, а другу за љубав дугу, па и трећу за бољу срећу. При поласку рећи ће Никола: «Зб0гом остај, куме! Хвала ти на части и на љубави, и у здрављу се, да Бог да, виђали.» 

Никола се задовољан поврати кући. Каже Тодору право све што му је Стеван Илијин одговорио. Тодор се обрадова, скиде капу и рече: «Овако ти, куме, хвала. Препоручујем ти, ако по чем Стеван не би ти до два три дана поручио, потруди се опет до њега и упитај га. Ако је њему до чекања, мени ни је.» Тодор се поврати кући. 

Кад се Тодор повратио, сједе крај ватре, запали лулу дувана, натакао капу до обрва, те крупно мозгује. Марија га гледа, и хоће да га пита, зашто долази јутрос кум Никола; али се убоја, видећи га онако намргођена и замишљена. Усуди се послије големе уре, те га упита: «Могу ли знати, Тодоре, што долази код нас кум Никола? Ако је за какав сеоцки посао, није ми стало; ама ако је за наш кутњи посао, кажи ми, нека и ја знам. Ако сам ти и жена, ано сам ти вјенчани друг.»

Тодор је про чибука мрко с главе до нога погледа, па осорно рече: «Шути ту! то нијесу твоји посли, но кутња радња и кудјеља. Хоћете ви жене да све оно знате што мужеви знаду, је ли? Нијеси погодила, но се притрпи; нијеси у деветом мјесецу; па ако не знаш вечерас, знаћеш јесенас.»

Стеван је хтио свршити оно што је Никола обећао. Позва старијег одијељеног брата, стрица и два рођака и каже им како је долазио Никола Пајов да тражи нашу Милицу за сина Тодора Јокова, и хо ће да му одговорим тако али онако. Ја сам вас, браћо, позвао и питам вас, што ви говорите, хоћемо ли му је дати, али како ли.... Ви добро познајете Тодора и Милутина, као и ја. Кућа је на гласу и имањем међ’ првим у нашему мјесту. Тодор хоће да му се до недјеље прве одговори. Пристајете ли ви али не?»

Сви умукнуше. Ваде дуванске тобоце и напуњају луле и питају један другога: «Има ли који да укреше, да не зовемо женску ни дијете међу нас?» Запалише чибуке, те пуше.

Десио се стриц Стеванов годинама нај старији, и њега је ред да први проговори: «Ја бих му је, синовче, дао, ако ти и сви који смо овдјен пристајете.» Стеван први, па за њим сви рекоше: «И ја и ја.» Зовну Стеван сина и донесе ракије. Попише по двије чаше, и разиђоше се с тим уговором, да никому ништа не казују, прије него се вјеридби огласи.

Они исти дан поручи Стеван за Николу и рећи ће му: «Поздрави ми твог кума, а мога, са срећом, новога пријатеља, Тодора, и реци му у прву недјељу нека с његовим браством дође пред цркву и нека донесе боцу ракије и на њој јабуку, а ја ћу с мојим, па ћемо тај дан вјеридбу прогласити и урочити дан кад ће послати прстен.»

Наш ти Никола ни на небу ни на земљи од радости. Неће ни ракије, но ногама у ледину, па весело трчи ка Тодору. Кад га Тодор видје, не даде му ни да сједе, но упита: «Али си вук али ласица?» «Вук сам вазда био и бити ћу с божјом помоћи. Теби сретња снаја, а мени муштулук!» Све му редимице каза што му је Стеван рекао. Марија бијаше иза перде и слушаше што Никола приповиђе Тодору. Отвори сандук и носи му муштулука нову кошуљу на узводе и пар чарапа шаренијех, па љуби у руку.

 

Бадава ! Хоће Тодор да је муж и да покаже Марији да је жена, те ће брекнути: «Гле ти ње! у свашто хоће да њезин нос увуче и да се мијеша у после љуцке! Ва виа, ценца феде! (Ајд’ ћа, ниједна вјеро)! Дај да што ручамо, а у наше се после не мијешај.» Марија изнесе намјерни ручак. Ручаше, а Никола се одма по ручку поврати. Шћела би Марија да нешто Тодору одговори, но при радости премуча.     

  

III. Вјеридба и ракија

 

Недјеља на кутњем прагу. Тодору је пунана капа. Купује ракију, добавља јабуку и у њој златни цекин; окупља неколико биpaних домаћина од његова браства, и мисли шта ће говорити и одговарати гдје слуша поп и сви мјесни домаћини. Ево освану и недјеља. Упути се Тодор с браственицима и с ракијом пут цркве. При поласку запријетиће Милутину да они дан не долази пред цркву, ни да се по да нас састаје с Милицом Тодоровом « без твога чуда , вели му, и грдила .» Јутрња се свршила и свак је дошао ко је мислио доћи.

Рећи ће поп: «Ја бих, браћо, ако ви велите, да јутрос почнемо мало раније летурђију, зашто имамо послије службе пити ракију једнога нашега брата, који вијера сина; него нека се свак заустави, да им усретно и честито напијемо.» Сви пристадоше. По започе летурђију. Свак ко се у цркви десио рад би да се и на прескочке сврши, јер поскакаше живи из кожа, да прије чују, ко се вијера и за коју.

Божја се служба сврши. Народ излази из цркве и сједи очекујући попа. Ево и њега и сједе крај капетана. Сад ево Тодора Јокова гологлава, с пуном боцом ракије, на боци јабука и у њој цекин. Дава попу ракију, велећи му: «На, попе, да ти је част и свој овој браћи на около! Пијте и знадите, да данас вијерам мог сина Милутина за Милицу, шћер Стевана Илијина, да Бог да у добри час по моју и по његову кућу!»

Поп прихвати боцу ракије и зове: «Камо те, Стеване Илијин? Ако си чуо што говори Тодор Јоков, приступи и прихвати десном руком јабуку, а лијевом ракију.»

Стеван приступи гологлав; прихвати јабуку и ракију; сркну мало ракије, па је опет попу поврати. Његову боцу ракије, и на њој киту цвијећа, даде капетану, говорећи: «Ево, капетане, и моје ракије, да ти је чист и свој овој браћи на около.»

Капетан зове Тодора Јовова и вели му: «Узми, Тодоре, ову киту цвијећа, и напи се ти први из боце ракије.» Тодор прихвати и стави киту цвијећа у њедра; напи се, па ракију поврати капетану. Попова боца оде с десне стране народа, а капетанова с лијеве. Сваки редом пије и напија: «У добри час, да Бог да, по обје куће!» При разлазу народа испред цркве сваки од Тодорова браства наметну по једну пушку.

 

IV. Прстеновање и уговор свадбе

 

«Прстен дава, свадбу уговара:

Ова свадба до мјесеца дана,

Док ја скупим биране сватове,

А дјевојка приправи дарове.»

Нар. пјес .

 

Тодор и Стеван уговорише дан кад ће просиоци доћи с прстеном и с обичним даровима дјевојци и свакој женској у кући. На урочени дан оде Тодор са својим стрицом и с братом, а за већу част обје породице поведоше собом и попа. Кад Стеван угледа просиоце, сусрете их пред обором су два три његова браственика. Уведоше их у кућу и сједоше. Свак мучи, нико ни у нос; чекају да просци први зборе. Сад ће започети

Тодор: «Еј Стеване, мој нови и, Боже дај, сретњи пријатељу! Знаш зашто сам себе и ову моју браћу, па и попа, до тебе замучио? Ев нас, а ето вас; изводите дјевојку, да чинимо оно што имамо чинити.»

Стеван: «Све ће уреду бити, али у своје вријеме. Нај прије се, братанковићу мој, напије па пије; прво се воћка прожвака, па прогута, а облачке не прождире. Прије но прстенујеш дјевојку, изнеси и стави уз ракију дјевојачке дарове и уз дарове колико те Бог учи. Није ласно отргнути оваки цвијет, којега смо за вас гојили. Ако сврћем с пута, реци ми пред људма да сам свратио, тражећи оно што није моје.»

Тодор: «Нити се до данас што куповало ни продавало, прије него се очима види. Како ћу ја давати ракију, дарове и јабуку, прије но видим имам ли рад шта сватове шиљати и која је моју кућу служити?... »

Стеван: «Далеко смо, пријатељу драговићу! Ја нити што теби за новце продавам, нити ти што од мене купујеш, него ти поклањам чисто злато, не од силе ни од невоље, него од добре воље .... »

Тодор: «Хе, кад је тако, ево ракија, ево позлаћене јабуке, ево бошчалук²), а ево прстен. На, попе, благосови га и поврати.» Пију ракију уз обичне напитнице сви редом.

Оде Стеван и поврати се с дјевојком. Она се свим до ниже појаса преклони, па попа и просиоце у руку. Тодор дава Стевану прстен, а отац га натиче Милици на прст десне руке. Сад ће Тодор дати јој јабуку с цекином говорећи: «Сретња ми, снахо, била! Па на ови бошчалук, те раздијели кому знаш.»

Донесе и Стеван његову ракију, те пију и напијају. Запалише по једну лүлу дуванн. Свак умукну. Упитаће

Тодор: «Казуј, пријатељу, можеш ми пред божитње покладе приправити дјевојку и колико можеш сватова дочекати?»

Стеван: «За сватове ћемо се ласно погодити: од двадесет до дридесет могу, с божијом помоћи, дочекати, али за дјевојку? ... Знади да је пред покладе не могу никако дати, ма по Божићу кад год xоћеш води је као твоју. Стави руку на прси па суди, јели се ласно удати дјевојци, која се справља за туђу кућу, а мени дочекати сватове. Није ласно ни теби, а камо ли мени.»

Брат Тодоров: «Што не збориш, Тодоре? Ви дим на теби да ти је жао; али мјесец дана прије, мјесец послије, ту га није. Кад се не може, не може. Ја бих да уговоримо свадбу о светом Јовану по Божићу на наше крсно име; тако ћемо о једном харчу два весеља свршити.»

Урочише на Јовањдан, а уговорише сватова двадесет и седам. По ручку одоше просиоци. Стеван их испрати, а они сваки по једну пушку изметнуше.

 

 

V. Страшно сновиђење и слутња

 

Кад се Тодор дома повратио, каже сад жени како је дјевојка прстенована како су уговорили свадбу о Јовањудне по Божићу. Ово продужење свадбе Марију по срцу као муња покоси, али крије тајну, коју она сама а други нико не знадијаше. Милутин је разумно за што му је отац запријетио да не иде у тазбину, за то што је зазор пошто се вјерио; но ипак они су се на обичном мјесту и ури чешће пута састајали. Наравно је, за оваке састанке нај потоњи су родитељи дјевојачки који дознаду, и то обично пошто се зло догодило.

Одвраћала је мајка Милутина, опомињући га на очину запреку; али све у залуду. Добро се рекло: Ако желиш Турчину зла, моли Бога да се пропије; ришћанину да се преда хајдуковању, а младу момку да се смртно заљуби, па ето му готове погибије.

Марија је добро познавала Тодорову нарав, кад би се наљутио. Није му шћела казати, бојећи се већему злу, свеђер у наде да ће зло од кога другога, а не од ње, чути. Међу тим она је с дана на дан сама себе гризла а у страху вехнула, да је кроз мало дана сасвим животом клонула, а заспат никад. Свећ различна јој се страшила пред очима као у сну преказују. Призиру јој се некакви људи без главе; као да чује гдје пред кућу долазе и одлазе покајнице; гледа на јата црних врана и гаврана гдје про куће там’ амо прелијећу; учини јој се као да чује и да гледа гдје удари гром у брдо више куће и да се оног брда просу на гомиле камење, па да се ваља на њезину кућу, а она, бјежећи из куће,наступи на један сплет љутих гуја, па, кад њу видјеше, расплетоше се и све на њу јуришише. При овом посљедњем сну скочи ноге као згранута. Крсти се, моли Бога и зове Тодора: «Тодоре, по Богу брате а по гријеху вјенчани друже, недај ме!» Тодор се скочи, ужди свијећу, уплашено је гледа и пита: «Што ти се догоди, Марија? Бог с тобом и анђели божији!» «Ах,мој Тодоре, она му вели, ни сама не знам шта ми је, него има неколико дана да ми се дању свега и свата призире, а ноћу, тек што очи заклопим, свега и свашта преказује. Него бржај за старог игумна Петронију, да ми очита молитву и да нам у кући закрсти водицу.» «Ја одох, рећи ће јој Тодор, али се ништа не плаши; и мени се свега и сва та снијева, што није никад тако, па ја, кад се пробудим, прекрстим се и помолим Богу, јер знам да, кад пупча или спада гора, да се нај више и нај чудније ствари снијевају. Док се повратим и док си на ште срца, сркни из ове бочице мало агијазме.» Оде.

 

Пред самано подне Тодор се враћа с калуђером. Марија му паде под петрахиљ; даде јој светогорски крст у руку и над главом чита врачевске молитве³) и оне против злих духова и пакосних вјетрова. За крсти водицу, ошкропи иконе, па Марију и сву кућу. Замириса кућа тамјаном при тропару: «Спаси, господи, људи твоја и т. д.» Побожној Марији сад се обнови живот као јорданском орлу, и као да јој руком сними моралну и тјелесну болест. Благо оному ко чистим и правим срцем у Бога и у његове молитве вјерује!

 

VІ . Откриће тајне

Марија се освијестила, али је једнако по срцу тишти зло, које она зна. Бори се и држи тајну. Но свака тајна остаје бити тајна, док само један за њу зна; ама кад обазнаду двојица, знаду и десеторица. Маријина тајна, ако није јавна вечерас, бити ће јесенас, јер је зло свршено, а гријех без лијека, који час на јавност.

Милици од једном ишчезну на лицу руменило а на усницама црвенило. Не може да једе, а на свашто јој се гади. На очиглед с дана на дан гине. Ни она ни мајка не знаду шта јој је. Није остануо у мјесту ни један љекар ни љекарица које није упитали за лијек. Неки кажу да је свргла срце, неки да је болест на сљезени, неко да јој је крајница, а мнозиња да је наступила на мађије или на сугреб. Свак нагађа, али још нико не погађа шта јој је, осим бабе Докне, старе примаље. Ова јој на тајно каже матери Стани: «Секо моја, у јаду кукала!... теби је шћер запала у трећи мјесец!» «Како бређа? брекну Стана; што говориш и како смијеш ту ријеч изустит, лајава хрдорого? Вуци ми се из куће, док ти нијесам сад нос окинула, да спомињеш док си год жива на чију шћер ти мећеш биједу! ...»

Докна стиште главу у рамена, прoгута псовку ни крива ни дужна, но за то што је истину казала. Поврати се кући и онако љутита пожали се снаси како је Стана Стеванова наружила и каже јој на тајно зашто. Сад није треба по мјесту телалити (гласити), јер кад зна Докнина снаша, знаду и дјеца наша!

Поче се по комшилуку, па и по цијелом мјесту, свеђ на тајно, ћукати да је Милица бређа. Мнозиња су вјеровали, а виши дио народа држао је то за немогућно. Новост ова узалуд се тајала; но ако и спава, већ је јавна, сама собом расте и кад тад ће се сама пробудити.

Милице нема више међу другарицама као вазда. К вечеру или из јутра пође на воду, ама и то у ријетко. Болује и, кад она иста ни још по чисто не зна шта јој је, мисли да ни други нико не зна. Њезине другарице, које су јој на посјед долазиле, не видећн на Милици никаква знака бређине, свака би своју кутњу чељад са сажаљењем увјеравала да је стара Докна на правди Бога напастовала туђу дјевојку.

Нешто овакови гласови, а нешто жаобе мајке јој, Стане Стеванове, женама по селу, на води, у цркви и на пазару, читаво оно мјесто омрзну на бабу Докну, и многи говораху, да би је за овакову биједу било право каменовати. Но и баби Докни мио је образ и живот као свакому свој. Заборави туђу срамоту и не осврћући се на непредвиђено зло. Инад баби душу губи. Оде једно јутро ка попу и каже му на исповијест, придодавши: «Ако не буде истина, онда нека мене народ каменује, и прост им мој живот био на овоме и на ономе свијету.»

 

VІІ . Народна скупштина

 

Докнина исповијест изненадила је попа и тешку бригу на њега навалила. Мучан посао, а за њега први догађај од како се родио. Необичан гријех у народу, који надмашује све седам смртних …  Копиле! крупни гријех! Чуо је за ову ријеч да се рађају по великим варошима и градовима, ама у простом и још неосквpњеном народу сматра се за гријех и споменути, а камо ли га у свом мјесту доживјети. Хтио би ову новост премучати, али није за мучање, јер је одвећ крупна у простом народу. Зна да баба није ово из прста исисала и да нема дима без ватре. Позва једно вече десетак с главе домаћина, те им на тајно откри све што му је Докна казала, да настава Поп: «Што ћемо сад, браћо? Ако је истина што Докна каже, зло и наопако, а срамота и гријех напосе; а, ако не буде истина, ко се смије усудити на поштену дјевојку и њезину родбину нечувену бруку наметати? Казујте, на који би смо начин по чисто могли дознати јели дјевојка у тај гријех пала, или је чиста .... Овој работи нема растезања, него без нашега мањега гријеха лијечимо туђи гријех и мичимо га с наше душе.»  

Мнозиња: «Богме, попе, ако је теби ова тајна нова, за нас је стара. Камо среће да није истина! Али је дјевојка по сред тога, као јесмо ли ми сада овдје и гледамо ли се очима, то да је у гријех упала с њезиним заручником Милутином Тодоровијем. У зо је час мајка родила, а у девет злијех срећа узгојила, да да јаки Бог! Бити ће сад уљегла у пети мјесец, па се и она иста жалила другарицама, да јој се нешто по трбуху живо миче, и вели да ће бити у води ноћу попила пијавицу; а да је пијавица, не би јој се на трбуху познало, него је бређа. Ако таји коза, не таји рог. Не дангубимо попе, попе!... Држ’мо се божије књиге и нашега старинског обичаја; нека се грешници суде на изглед других мјештана. Ко је учинио гријех, нека чини и покору, а да како?... Је ли овако, браћо?... »

Народ једногласице: «Тако, а да како? Свачији образ при себи стоји, а свака душа о свом гркљану виси. Њима њихово, а нама наше . Ко што дјеље преда њ пада, а ко с ђаволом тикве сади, о глави му се ломе!... Него казуј, попе, што књиге пишу.»

Поп: «Лакше, браћо! Ево видимо да се необично зло догодило и да је тежак гријех учињен. Не велим да зло са злим ни гријех с грешницима дијелимо; ама Бог нам заповиједа да ми паметни опраштамо лудијем одбијајући им на лудост. Ко није сагријешио, ко ли неће? Ако ви, браћо, велите да тражимо овој работи лијека и од два зла бирамо мање, а то да Милутина и Милицу пошљемо из нашега мјеста па да им запријетимо да више никад не метну ноге у наше мјесто, свијет је простран, па нека се вјенчају гдје знаду, а живу како могу, само да Милица не помаши копиле у нашем мјесту. Позовимо њихове родитеље и кажимо им, па ћемо чути што говоре. Не шћену ли на ово пристанут, зло по њих и наопако! ... Књига пише (чита из Мојсијевог закона) да се и дјетић и дјевојка каменују. Но промислимо, браћо, на Бога и на саме себе, је ли много већи гријех усмртити три душе али их прогнати из нашега мјеста. Ето вас, ето њих, а лиши (осим ) мене и моје душе! ..»

Мнозиња: «Ајде, попе, да и то обидемо, али нијесмо овдјен сви домаћини, него да наредимо нека сјутра дођу пред цркву сви кутњи домаћини па Тодор са сином и Стеван са шћером; тако ћемо свакога чути што ко говори.» На ову пристадоше.

 

VIII. Посљедни разговори и осуда на смрт

Сјутри дан тек сунце иза брда, а црковно звоно зове све домаћине, као и Тодора Јокова с Милутином и Стевана Илијина с Милицом. Ни Тодор ни Стеван не знаду шта је, колико ни они те се још није рађао на свијет. Чуде се шта је. Сад ће знати. Свак шути. Очекивају да поп али капетан онога мјеста започне. Истаче се и први започе

Поп: «Камо вас, Тодоре и Стеване, сретњи па несретњи пријатељи? Ви се скоро опријатељисте и заручисте вашу дјецу, као свуд по земљи и по свијету …. Враг (налетос га било и далеко му кућа) никад о добру не ради, него се облијеколи око крштене душе, превари Милутина и Милицу, те прије вјенчања падоше у тешки гријех .... Народ не хоће да с њима дијели гријеха ни срамоте, него смо вас звали, да вас питамо, хоћете се данас за вазда лишити вашега порода. Нека иду из нашега мјеста далеко гдје год знаду, па нека се вјенчају и живу како им буде суђено. Не пристајете ли ви, знадите да народ хоће .... хоће .... ма што ћемо вам крити али мучати? него хоће да их каменујемо. Тако наша књига пише и закон заповиједа. Јели овако, браћо? Зборите!»

Сви једногласице: «Тако, а од треће руке никако!»

И Тодор и Стеван се скаменише, и оборили очи предa ce. Тодор кад и кад погледује на Милутина кривим оком, а Стеван на Милицу кривим и крвавим. Свијест им се затупила, а с нога гину .... шуте упртим очима у долину. На лицу им се види како им је ова ненадна брука и срамота на срце панула. Проста за њих по сто пута турска сабља а по хиљаду пута душманска пушка!

Поп: «Зборите, људи! Није дошао оволики народ, да очима мјери и да у радни дан дан губи! ... »

Упитате Тодор Стевана: «Је ли истина, Стеване, мој несретњи и несуђени пријатељу, да ти је шћер бређа, и знаш ли с ким? ... » - «Паски ми, брате, душа испала, а земља ми кости изметала, као Арији безумноме, одговори Стеван, ако ишта више но мртви за то знам, а још мање с ким. Ама ако је, наставиће Стеван, личим се од ње јутрос за вазда. Волији сам с мојом браћом поштено но са шћером срамотно живјети. А ти?»  - «И ја се од мога сина личим! Ако је и јединак, волији сам поштено за њим кукати, него с њим срамоту дијелити.»

 

Капетан мјесни: «Казуј, Милице, с ким паде у гријех?» Она шути, а одговориће

Милутин: «Са мном! Ја исповиједам пред Богом и народом њезин и мој гријех. Ако сам се преварио, свој сам образ, а ничији други, оцрнио. Ја ћу је вјенчати као моју, па кад ја гријех и срамоту на себе мичем , зашто ћете ме гонит по свијету? ...»

Народ: «А гдје ће ти се обродити жена, и куда ћеш с копилетом што се роди? ...»

Милутин: «У мојој кући, а неће у ниједној вашој. Сад што хоћете, људи, од мене? ... »

Не даде му народ одушити, но се узруја и ускушља као ждралови у густу облаку. Стаде га велика граја и вика: «Под камење пса и кучку! Чујете ли, веле, безобразника? У мјесто да призна свој злочин, пита нас: Шта хоћете, људи, од мене? ... Глете ви сад њега и цијените му памет!»

Скочи народ на ноге, и, као из једног грла, чујаше се глас: «Под камење! под проклету гомилу!»

Поче звоно у мртачко тинкати. Народ, у колико би се три пут прекрстио, околи Милутина и Милицу, држећи по кам у руци. Завикаше Тодору и Стевану: «Ако сте наша права браћа и образни људи, ви се први на њих баците каменом. Нећете ли, ано ћемо вас одлучити из брацке и прстом показивати.» Није куд камо ни чекања! Тодор се први баци каменом на Милутина, а Стеван на Милицу, па свак за њима. Обојица остадоше под гомилом, гдје ће им кости иструнути чекајући ускрсење мртвих. 

Гдје простота собом суди

И гдје незнан с књигом влада,

Правда гине, закон блуди,

Зло се рађа и неправда.

  

¹) Пушчани прах (турска обнарођена ријеч). 

²) У марами завезани обични дарови. 

³) Старинских љекара Свет . Кузме и Дамјана. 

 









             




уторак, 29. јун 2021.

Вук Врчевић - Крвопролиће без невоље

 

 Крвопролиће без невоље

 

По приповиједању догађај у Боко-которској вароши Перасту около половице прошлога стољећа.

Зарече се челебија Ибро,

Да се никад оженити неће,

Ни дјевојком нити удовицом,

Него женом иза жива мужа...

Нар. пјесма

 

Конте Криле Ви....ић, један од властеоцке Перашке породице и оглашени поморски капетан, паметан и имућан човјек, љуто обоље не толико од старости, колико с домаћих свакојаких невоља.

Он је имао пет синова, и два му у младости умријеше код куће, а два му се утопише као поморски капетани. Петог сина Вицка не шће шиљати помору, но, пошто га је научио књиз и код домаћих фратара Фрањеваца, бијаше га уздржао дома с намјером да њему с временом преда владање својега богатог имања.

Жена му Катина умрије при још младом животу од суве (сичије, etisia) која јој се сама по себи наметну као мајци, кукајући и у црно обукујући се час за једним а час за другим сином. Прекосише је јади по срцу, и прије реда под плочу спремише. Мајка је.

Криле је још при женину животу нудио Вицка да се жени, јер је видио да ће до мало остати удовац, и знао је што га чека, и да је и њему кратак живот. Ако трпи у срцу смрт своја четири сина, није их заборавио, него му дан и ноћ пред очима стоје.

При жениној смрти заборави Криле сва четири сина и све своје домаће невоље. Призна да је човјеку у старости жена најпречи и највјернији без мита друг, а у младости само забава. Зна да су синови привидни љубимци свог оца и штoвaтeљи, и то само онда, кад отац има што сину по својој смрти оставити. Но отац спрам своје дјеце сасвим друкчије мисли и ради. Да је своје дијете и змија, од срца му је. Криле је послије женине смрти у два пута наговарао Вицка да се жени, јер је већ с ову страну неколико година за женидбу био дорастао; но на његову жалост оба му је пута син ову жељу одбио, те му је као про зуба одговорио: «Није преша.»

 Еле Криле при свему његову богаству постаде најнезадовољнији човјек оне опћине. Година за годином а старост све то већа; четири сина не да му се заборавити; Вицко не хоће да се жени, нити се с очином нарави и мислима подудара, а све за све обудовље, постаде као огорјели пањ и без болећега у кући. Све му омрзну, па и свој живот. Пеци на срцу, и, као паметан човјек, никому своје јаде не казиваше. Туга је њим завладала, а у крви се и у жилама укоријенила, те послије неколико мјесеца обоље и леже у постељу.

Многи његови главни пријатељи долазили су му на посјед. Мнозиња су га питали зашто не жени сина, пошто нема женске главе у кући. Он је неким истину казао, да Вицко не хоће, а некима с уздахом и којом сузом хтио показати своју тајну тугу.

Богобојазан и паметан човјек, као што је био конте Криле, хоће да на вријеме уреди све оно што треба и што га не може мимоићи. Уписа својеручно свој тастаменат (опоруку) и призва свог старог исповједника, Фра Грга, који га исповиђе и причести.

Сад је нешто мирнији у души; равнодушно очекује смрт, не боји јој се, но једино жали што у гроб носи рану, зато не видје ожењена сина. Знао је да један свештеник има више уплива над читавам својим иноријашима но сви ови над једним попом, те ће замолити Фратра е да би му он сина пресловио да се жени, или иначе да дозна узрок зашто неће да се жени. Фра Грго, и као душеван свештеник и старински пријатељ конте Крила, заузе се из свега срца ове препоруке, јер и њему истоме жао бијаше да се онака властеоцка и имутња кућа ископа и да се силно имање немилице међ многе немиле и недраге руке комади.

Што је Фра Грго обећао, то је и испунио. Ево га послије осам дана код конте Крила необичне воље. Рећи ће му: «Чујме, конте Криле! Ја се нијесам научио лагати, јер ми то ни црква ни образ не допуштава; а да ти казујем све оно што бих ти имао казати, нијесам до данас био тица злогласница, нити бих рад био твој епоштено срце тако болесно вријеђати, јер ти је доста и твоје старости и болести; ма ред ми ти је казати, да се твој син не мисли никада с дјевојком вјенчати....»

Криле се подиже и сједе на постељу, прекинувши Фратру ријечи упитаће га: «А зашто не, духовниче, свете ти мисе коју служиш?» - «Кад ме тако закле, ано знади, одговори фратар, да је Вицко смртно заљубљен у жену капетана Јоза Ма.....е а она у њега. Чекају не били се Јозо утопио или од своје умр’о, па онда да се вјенчају. Ево ти, настави Фра Грго, што дан данас дочекују родитељи од својијех синова а мужеви од својијех жена. Добро су, вели му, наши стари рекли: Ни злу (сину) остављај ни добру теци; а да змију треба бити у главу а жену по леђима, пак их се не плаши.»

Ове ријечи падоше на Крила као сјекира по мозгу a cтријела по срцу. Пренеможе се и превали на узнак ни жив ни мртав. Фра Гргога не оставља но над њим бдије и у срцу га жали. Једва се мало освијести, прихвати руку Фра Грга, принесе је к устима те је пољуби. Погледа га полуотворенијем очима; хтио би нешто изустити, али његове троструке сузе јасно показују шта је хтио рећи.

Свештеник га не оставља, но без прекида над Крилом у себи Бога моли. Свака молитва, која из чиста срца једног праведника истјече, ласно до небеса пројури те код божјег пријестола плодом уроди. А да и конте Криле, ако и у доцна, дође при своју здраву памет. Извуче испод узглавнице запечаћен свој тастаменат¹), па га предаде Фра Гргу говорећи му: «Теби на аманет, никому ништа не говори, док сам ја жив, а пошто ја умрем, предај га суду, нека буде раздијељено моје имање као што у њему пише.Међутим ево ти у овој ћесици нешто златних новаца, које остављам блаженој Госпи на отоку, да ми се сваке године за моју душу поје миса и гроб прекади.» ²)

Прођоше за овим пуне три године дана. Конте Криле још жив, али у врло слабом здрављу, а капетан Јозо Mа....а нити се утопи ни од своје умрије, него ево га по бокешком обичају дома, здрава и пунане ћесе новаца. Родитељи му се, жена му идјеца, па и сви пријатељи и сродници, обеселише. Жена му мисли да у Перасту нико не зна њезину тајну љубав с Вицком Криловијем, но многи знаду, а муж ће нај потоњи, то се разумије.

С доласком Јозовијем није се могла даље тајна премучати. Обећање земље рају, да се сваке тајне знају, обистини се. Ћук ћук, оде ријеч од уха до уха а из уста у уста: дође и Јозу до ушију овај нај мучнији глас који је свеђ био посве риједаку Боки, а убитачан за свакога који зна цијенити образ љуцки и јуначко поштење. Смрче му се пред очима, а узавре у њему бокешка крв. При образ у све и сва, па и сами свој живот, заборави:хоће свој образ да пере и да га чиста пред народом покаже.³) Тражи Вицка Крилова на све стране. Казаше му да је у цркви на миси. Причека га док изиде, те пут њега јуриши вичући: «Јеси ли ти они који обиграваш около моје жене? Јеси ли ти они који си прегнуо да јој у образ при мом животу дираш?....Ако није истина, реци пред народом јуначки да је лаж;а ако је истина, вади мач, да је пред народом на јуначком мегдану дијелимо, ако нијеси женетина!»

Вицко се нађе као прави јунак и образник. Грозд од лозе, којег ове ријечи ни најмање не збунише, но врже руку на мач вичући: «Ево ме на биљези! Знади да нијесам ни страшивица ни женетина, но Пераштанин као и ти.» Обојица јуришише.

Народ се од чуда нађе збуњен, и заиста би био скочио да их раздвоји; али, уколико би човјек дланом о длан ударио, један другога по двапут смртимице удари. Капетан Јозо остаде на мјесту мртав, а Вицко самртно рањен.

Јозова браћа и рођаци повадише мачеве, да Вицка разнесу на комаде; али се и родбина Вицкова не нађе лијена, но повадише своје, и по једном се два од једне а два од друге стране ударише, и сва четворица грдних рана допадоше.

Народ, који се пред црквом десио, јуначки скочи и с мачевима у руци⁴) раздвојише их, окривљујући браство убијеног Јоза и говорећи: «Стан’те, људи! Ако сте ви јутрос јачи, Бог је свачији! Није Јо30 погинуо ни на вјеру ни на пријевару, него на јуначком мегдану. Вицко је наш брат као и покојни Јозо. Ако је ваш брат погинуо, није ни Вицку ласно носити онаку рану на образу, доклен је год жив. Ми вам заповиједамо да сви повратите мачеве у корице; који од вас непослуша, он је противо нас,ми сви противо њега.» Једва их раздвојише.

Старјешине и првијенци перашке опћине ухватише вјеру измеђ’ два закрвављена браства до два мјесеца дана с одлуком да послије метну измеђ’ њих крвно коло и по народном обичају успоставе првобитни мир. Кад донесоше мртва Јоза кући, а попратише рањена Вицка, свак се може ласно предомислити с којим су га срцем родитељи након толико времена дочекали, а конте Криле онако грдно рањена јединка сина!

Жена пок. Јоза то се зна морала је за онаким мужем јадиковати, а што је у срцу мислила и своју тајну укривала до оног јутра, сјутра ће се све знати.

Браћа и рођаци пок. Јоза нијесу шћели своју невјесту на ножеве разнијети, јер им то образ не допуштаваше да о једној жени своје мачеве мрцине; ама не могоше је пред очима гледати, него је пред свекром и свекрвом обличише вичући: «Издири из куће, крвнице нашега брата, а ето ти сад удај се за нашега крвника, Вицка Крилова! Да Бог да вам у сто злијех срећа вјенчање било!»

Кад свекрва чу ове ријечи, полетје с ножем у руци на снаху, да је усмрти; али она незрело побјеже из куће к оцу и мајци у род. Родитељи јој не бијаху чули ни за свршени мегдан, а још мање што је она с Вицком Криловијем натајно уговарала.

Није било човјека у оној опћини, који није са срцем оплакивао мртвог капетана Јоза и смртно рањеног Вицка; ан ије било жене, која није јавно бручила Јозову жену, знајући да је она узрочница догођеног зла.

Уз изгубитак овака два дична јунака жалила су сва без разлике властела што се ове двије оглашене породице закрвавише, а до јуче се, као да је једно браство, љубљаху. Криве Јозовицу и зато што је она, као удата жена, мамила Вицка оком и посмијехом па ласкавим ријечима. Род пак Луце, удовице капетана Јоза, жали мимо икога несретњи догађај, а своју срамоту по врху; али шта ће да уради? – Сестра им је и зло с луде памети свршено, а што један луди уради, стотину мудријех нијесу кадри излијечити. Удовица Луце види да је једном за вазда изгубила милост у роду и у дому, па ни образу да јој није ласно, те сама себе осуди не излазити из куће, плачући и јадикујући. Жали и очи своје избија што је урадила; жали онаког господичића мужа, сивог морског сокола; жали своје лудо двоје дјеце, које је у дому оставила, и проклиње час и уру у кому се с Вицком Криловијем успознала и сљубила. Но која сад фајда од свега овога? Све узалуд, доцна је. Признава да, ко чини гријех, треба му чинити и покору! Ко што дјеље, преда њ пада!

Није остало у опћини одличног Пераштанина, који није по неколико путах одио к Вицку, да види како му рана иде, и да му невољног старца оца пожали.

Видјело се је да неће Вицко од ране умријети, али се знало да кроз два мјесеца ухваћене вјере неће моћ рана зарасти, јер је била дуга од слијепога ока до дно доњега косијера, а дубока да су били пресјечени зубови од горње и доње вилице.

Кад се навршише два мјесеца ухваћене вјере, скупише се сви перашки домаћини пред црквом. Позваше домаћине од обје у крви породице. Ондашњи капетан опћински Антун Змајевић, пред каноником Дм. Заном Баловићем⁵) и народом рећи ће парничарима на глас, да свак чује:

«Позвали смо вас, браћо, да вам кажемо, како је свијех нас жеља и воља вас умирити и у првобитној љубави оставити. Ако се међу вама зло догодило, нити је на вама почело нити ће свршити. Људи се измеђ’ себе заваде и до крви дођу, али опет миротворни људи неки начин нађу и на брацки их начин, како се нај боље може, умире. Ви сте наша једнокрвна браћа а ми ваша, и ништа нас разлучити не може до саме смрти. Ваше зло и наше је зло; ваша међусобна мржња и неслога ни вама ни нама  није пробитачна но убитачна, од куда се рађа завист и брацки раздор и неслога те раздваја кума од кума а својту од својте и пријети опћом нашом пропасти. Ја сам, браћо, данас опћински капетан, а сјутра ће неки од вас, па зато вам у име свијех Пераштана ово и рекох, и молим да ви два браства изаберете измеђ’ нас по дванаест људи, а ја ћу с њима, и да пристанете на оно што вам браћа осуде. Не шћене ли која страна од вас парничара на ови мир пристанути, чујте и знадите, да ће свакога Пераштанина у образ такнути, а таковог ћемо од свега што се з0ве «брацко» одлучити, те до суђеног дана ни он наш ни ми његови. Је ли овако, браћо Пераштани?»

Сви, као једним гласом, одговорише: «Тако смо, капетан Антуне, ту неки дан уговорили и тако треба да буде, а да како?Ко браћу не слуша, он није наш брат.»

Парничари шуте, и једни друге на презоко испод намргођена чела погледују.  

Каноник: «Зборите, браћо! Знам да је свакому, а камо ли таким господичићима, мучно ране вријеђати, а још теже ваше јаде на очиглед износити; али сваки од вас зна што нам Бог заповиједа, а чујете што сви Пераштани хоће. Не презирите божју заповијед нити се својој браћи мразите, јер није ласно с овом двојицом ратовати. Послушајте за ваше и наше боље.»

Сад ће један најстарији од браствa пoк. капетана Јоза рећи: «А но кад је тако, ми с рањеним срцем пристајемо. А што велите да ми изаберемо дванаест људи а дванаест наш крвник Вицко Крилов, ми не бирамо, него се ви измеђ’ вас изаберите двадесет и четири, па судите како вас душа и образ веже. Само се спомените, да наш брат Јозо у гробу мртав гњије, а Вицко Крилов жив у кући пландује....»

На ово и Вицково браство пристаде, а капетан договорно одабра двадесет и четири човјека од поглавитих перашких породица. Одвојише се на страну, и послије дугог разлагања и нагађања написаше ови

Брацки мир

«Caстaдoсмо се ми дољепотписана двадесет и два перашка домаћина а међу нама опћински капетан Антун Змајевић и каноник Дум Антун Баловић у брацкој кући (oпћинском уреду) овлашћени од два властеоцка браства Mа.....ла и Ви.....ћа, да им развидимо њихову завађу с које падоше у крв, те од оне прве погибе на смрт капетан Јозо, а од друге смртно би рањен Вицко Крилов сјекући се на мегдану. Осим ове двојице ранише се у освети наша четири брата при истом мегдану, а то два М....ле Трипо и Иван, а два B.....ћа, Бепо и Марко. Знадосмо да је завађа постала из праве плахости и лудости, али без икакве стварне уврједе части ни образа једног или другог браства. Признасмо да је двије мегданџије нагнало њихово оглашено јунаштво и од памтивијека учувано поштење, које их је од кољена до кољена свеђ одликовало. Осудисмо дакле једнодушно и једногласно:

Прво: Пребисмо мртву главу капетана Јоза за рану на образу Вицка Крилова и задруге двије Вицкова два рођака, Бепа и Марка, зато што Јозо дочека Вицка на црковним вратима и позва га покојник на мегдан без ичијег знања ни питања, а и без увјерења  да му је Вицко жени такнуо у образ, а ми се увјерисмо да није.

Друго: Судимо Вицка Крилова да се кроз по године дана најдаље има оженити с дјевојком коју он одабере, али нипошто с удовицом капетана Јоза. Не пристане ли на ово обоје, судимо, да се има, као непослушни син, из Пераста прогнати, а да се по очиној му смрти све његово имање преда нашој цркви светога Николе за вјечну успомену његових мртвих.

Треће:Кад се Вицко ожени,  судимо да има зовнути за вјенчаног и крштеног првом дјетету кума Трипа М....лу а Ивана, рођака Трипова, имаће дочекати самотрећега у кући на побратимство и обдарити га приличним даром, зато што Вицка нађосмо кривца што је уговарао вјенчање са женом код још жива мужа.

Четврто: Увјерисмо се по чистини, да удовица пок. Јоза, ако је фалила ријечи, уговарајући с Вицком, као дугокоса и краткоумна жена, није ни нај мање образом, но свеђ као поштена жена свој и мужевљи образ чувала; зато јој признасмо да и по данас у нашој опћини заостане поштена госпођа; а ако би се икад ико нашао од људи или жена да би њу укорио или њезин род, укорио би свијеҳ нас суце који овако за право нађосмо и осудисмо.

Пето: Да не би по чем заостало мржње измеђ’ двије породице с догођене смрти капетан Јоза, судимо да њезина браћа у прву недјељу позову у кућу браћу пок. Јоза на част, и да се измеђ’ себе пред нашим каноником брацки пољубе, и измеђ’ њих договоре хоће ли се Јозовица опет у мужевљи дом повратити, како би могла његовати свој пород и не чезнула за својом дјечицом а они за њом, и тамо очекивала прилику нове удаје. Ово посљедње остависмо на вољу објема странама, па како се они међу се нагоде.

Овако по нашој души нађосмо да је најправије, а по земаљском обичају нај мирније и нај поштеније, и сви једногласно рекосмо: «Бог дао у добар час, а ко на ово не пристао, нек не буде брат наш.»

 

(Cљедују потписи и опћински печат).

 

Све је ово у потпуном реду било довршено. Вицко се одма вјенча за једну властеоцку дјевојку, с којом је при очину животу имао једног сина и једну кћер. Отац му све своје имање остави и мирне душе леже у гроб , а Вицко постаде савршеним човјеком и као такови нај сретније је до дубоке старости живио.

 

Гдје народ с браћом инада неће

И кад без мита хоће да суди,

Ту је мир готов, сам се намеће,

А злоба буји гдје нема људи.

 

 

 

 

¹) У Боки которској, па и по Црној Гори, овако зову опоруку, а ова је из талијанског „testamento.“

²) Ово је једна од најдревнијех и у народу најштованија Богородичина икона, за коју се говори, да је једна од оне четири, које је св. Еванђелиста Лука насликовао.

³) Јунак не трпи подлу љагу.—Мушицки.

⁴) Оног доба Бокељи нијесу ни у цркву без оружја ходили.

⁵) Не јамчим јесу ли се овако звали капетан и каноник, али сам ја тако чуо приповиједати.

 

 

  









             




недеља, 20. јун 2021.

Вук Врчевић - Причање једнога приморца како је мирио главу и метао крвно коло

 

 

 

Причање једнога приморца како је мирио главу и метао крвно коло¹)

 

 (Одговор на питање)

 

Казаћу вам, али, кад ми ко за моју погибију спомене, длаке ми се на глави накостријеше²), а јежавица ме спопане. Ономлани кад чињаху каритад³) покојноме кнезу Думу, бјеше све село на искупу; на род се најио а богме и напио без конта⁴); о свачему би разговора, док дођосмо у крупне ријечи⁵), кад на један пут почепрљаше се⁶) двоје дјеце као два кокота. Неки се почеше смијати, а, кога бољаше срце, скочи, да свога брани. Док једна наша одива⁷) брањаше своје дијете, долети матер онога другога, пак је звешти⁸) једнијем бубуљем⁹) у врх почеока¹⁰). Облије је крв и чистећи се подвикну грдним укором свој род . Богме, браћо! укор је женски грдна работа; те сви наши скочи као но ти за своју сестру на оружје а за ону другу њезин род. У грдно се ту помутисмо¹¹). Погибоше два од њих, двојицу ранисмо и ону исту жену, те се бијаше уплела¹²) у они живи огањ; а мени погибе отац и ја се љуто раних и по Богу шкапулах¹³), и да не би сељана те нас утркмише¹⁴), би покоља до миле воље и злога причања. Покопасмо мрце, а рањеници сваки дома, да се видају¹⁵). Мени је и моме браству пријетило браство оне двојице те погибoше, еле остаде им у нас једна глава и двије ране. До мало дана скочи село, да се миримо. Ми, као но ти кога је ред да се моли, шиљи људе, да им траже прву вјеру до Митрова дне, и једва нам је дадоше, те моли за другу и дадоше је по великој молби од Митровадне до Божића, а о Божићу на трећу, како је обичај¹⁶) , и вјеру и кмество¹⁷) углависмо на Савиндан. Забиљежише нам по именице¹⁸) 24 човјека из приморја и из Црнегоре те ја злијем путем, обијајућ дрвље и камење, ајде на нос и на врат дан и ноћ, моли људе и срећом нико ми се не одрече. Дође и Савиндан: ево кмества. Убих два вола меса, шест брава, четири пршута и купих два барјела вина. Окупих браство, кумове и побратиме и помагаше ме, Бог да прости, неко аспром, неко хљебом а неко другом потребом, и тако скунаторих¹⁹) све што се хоће. Сједоше људи и осудише. Главу Николе Перова пребише за главу мога покојнога оца; главу Ђура Трипкова 120 цекина, грош²⁰) и пару²¹); рану једнога од оне двојице пребише за моју а другога седам крви²²) а оне жене три крви; и осудише да му изнесем шест колијевка²³) и да ја објесим крвницу²⁴) о врат и да четвероношке к брату покојнога Николе Перова идем 40 до 50 корачаја. Те ја објеси пушку, почни ића четвероношке и вичи: «Прими, куме, Бога и светога Јована.» Не учиних, ја мислим, ни 10 корака, народ скочи на ноге, скидоше капе и завикаше сви једногрлице као и ја. Богме ако сам и брата убио, сјежи²⁵) га моје заклињање, удрише га пламови уз образе гдје онолико људи држе капе у рукама, дотрча до мене, скиде ми с врата крвницу, дохвати ме руком за перчин и на ноге исправи, па, кад ме загрли, облише га сузе и рече: «Куме! сретно нам кумство!» и кад се пољубисмо, пролише и мене сузе. Пољубих га у руке и одговорих: «Ова нам љубав, да Бог да, у велики добри час била, да нам се пријатељи веселе а злотвори завиде.» Вас народ куму Николи захвали: «Хвала ти као господичићу, стара кућо и госпоцка лозо!» Приниjеше тадар наше одиве шест колијевка, пољуби свакога крштеника²⁶), па сви отоле скупа у нас, и посиједај за готову трпезу. Кад је било при свршетку од ручка, чело од трпезе²⁷) завиче: «У послух, браћo !» — Узме мајулику²⁸) пуну вина и напије: «Сви здрави, а весели, Боже, данас и вазда дом и домаћина и све наоколо који се очима гледамо. Помагао Бог новога и сретњега кума Николу, ако Бог да; кумство му ово у велики добри час било а сретан и дуговјечан мир; љубили се као крух и вино; један за другога вазда поштенијем гласом питали као сретњи за честитога; јунаци били, ма се никад не били, него брацки живјели и своју браћу мирили, да сва крајина чује и да их хвали и почитује свакијем поштенијем дјелом, врснијем гласом, кмеством и јунаштвом. Господ их Бог помагао и нико им не наудио и здрави сте, браћо! Здрав, нови куме!» — Попије вино до капље, па онда: «Камо си, домаћине, и остала браћо настојници²⁹)? Износите на трпезу дуг.» — Одговори му мој стриц: «Богме, брате, чуј ме ти и сва остала господо наоколо. У нас је поредно³⁰) аспри, али имамо, Богу хвала, лијепу киту браће а у њих свијетла оружја, па ето њих а ето вас, а ми ћемо други пут за вас, па чините како вас Бог учи.» Тада сви од мога браства неко извади леденицу³¹), неко нож сребрни, неки џeвeрдар³²), токе а неки копче³³) и пред кума Николу ставише па викаше: «Ето, нови и сретни, да Бог да, куме и мили наш брате; узимљи колико ти душа поднесе и твој те свијетли образ веже.» Народ се уз ови разговор вас дигне на ноге и с капом у руци. Благо, браћо, ономе, који се на љуцку крв намјери, а тешко на оријашку. Кум Никола човјек као човјек, не узе ни једнога заклада³⁴), све поврати а само пушку крвницу узе, па пољуби и врх ње се заплака, па рече: «Прими, куме, оружје; ово ти даривам за 6 кумства а брата ти мога даривам за ову пушку. Нијесам се мирио с тобом, да мога брата крв пијем и месо једем, него на твоје молбе, човјештво и покору пазио, Бога се и светога Јована бојао и од оволико поштених образа стадио.» Онда сви, који се за трпезом намјерише, до небеса му захвалише. По ручку се народ раскалаба³⁵). Крстисмо дјецу и свој шестињи кумовах, и пође с Богом кући, и од онда смо таки пријатељи, да се ни два једноутробна брата не љубе као ми двојица.

Године 1851.

 

¹) Крвно коло јест име опћено кад се мири глава.

²) Најеже

³) Ово је обичајна ријеч у народу кад једе и пије за упокојење душе мрца

⁴) Без начина

⁵) Дебеле ријечи

⁶) Побише се

⁷) Одива зове се удата жена од чијег браства

⁸) Удари

⁹) Каменом

¹⁰) Почелак или ти чело

¹¹) Посвадисмо

¹²) Увукла

¹³) Учувах се

¹⁴ ) Умирише

¹⁵) Да се лијече

¹⁶) Ко да трећу вјеру, ваља да се мири; ако не да, нема мира, као што доста пута бива

¹⁷) Кмество: giudizio arbitrаmеntаlе

¹⁸) Род убијеног забиљежи 24 човјека а кривац ваља да их сазове, и ако му се макар један одрече, нема кмества

¹⁹) Скупих брже боље на сву прешу

²⁰) 120 цекина је глава, од којих узму кметови трећи дио, али обично опросте кривцу. Грош је 40 карантана.

²¹) Пара турска сребрна, коју кметови пришију црљеном свилом у пресуду, коју ваља да учине

²²) Глава је мртва из крви, а свака је крв 10 цекина, па по врсти ране цијене кметови толико крви

²³) Значи кумство, јер свака мајка донесе своје дијете у колијевци на кмество

²⁴) Крвница је она пушка, којом је ко убијен

²⁵) Препаде га

²⁶) Ону дјецу  коју ће држати на крштењу

²⁷) Вазда у челу од трпезе сједи један најваљанији и најпаметнији

²⁸) Један судић од земље вас ишаран, којим се прости народ служи, кад су оваке трпезе и т. д .

²⁹) Настојници зову се они људи, који около трпезе служе т. ј . домаћин и његова својта, јер не сједи домаћин никада за трпезом

³⁰) Слабо, по мало

³¹) Леденица, мала пушка сва сребром окован

³²) Пушка димишкиња: Telum damascenum

³³) Копче се носе на ногама, а токе на прcима

³⁴) Залога

³⁵) Разиђе, свак пође дома

 

 

 

  









             




Вук Врчевић - Правдање два брата при суду Грбаљскоме у ХVІІ. стољећу



 

 

  

Правдање два брата при суду Грбаљскоме у ХVІІ. стољећу

 

Кнез: «Шта ћете ви, два брата? Збори, Марко: ти си старији, а ти, Нико, слушај, док те ред дође. »

Марко: «Господине кнеже и остала господо! Ако сам и старији годинама, али ме је ред трпити, јер, ако Нико не зна што је брат, ја знам. До сад још ни је љекар питао болесника: Како ти је име? него: Што те боли? — Мени није ништа с братом, него њему са мном; он ме је пред вас позвао, ја не знам, ево га овдје, па га питајте, а ја, ако могах, бранићу се, а ако знабудем говорити, зборићу.»

Кнез: «Камо те, Нико?»

Нико: «Што вељаше? Ево ме залуду жива, велим, зато што дочеках да се с братом судим и до чеках посљедње вријеме, као што старе књиге пишу: «У посљедна времена звати ће син оца, отац сина, а брат брата на суд.» Послушајте ме, а даће Бог да имате кога. Покојни отац умирући на часу смртноме оставио ми је његово оружје, којега ево видите, за неку љубав особену, и наредио да све остало његово имање брацки подијелимо. Пошто пок. отац умре, оплачемо га и укопамо како је по земљи и по свијету и како се најбоље могло. Кажем ја Марку, како ми је отац оставио своје оружје, за то што рече да га је њему (Марку) добавио, а ја га немах, него нешто старе ножине, с којом се стидијах међу људе ићи, а без њега не могах ићи као женетина. Марко на то насрне на мене као гладан вук на претилу овцу, и шћаше да ми оружје отме. Богме, господо, право вам рећи, не пуштах тако ласно, ако је и брат, јер се у нас не броjи да гаће носи ко се од два ока боји. Одбјегнем, а он повиче на свога сина, који је мало мањи него ја, те оба два на мене. Могах једнога, а може бити и оба два убити, али гдје ћу брата убити, Бог ви и свети Јован? Почнем се залуду бранити, али, што се говори, два љешника ораху војска, не могах се обранити: отеше ми оружје. Одбаци ме од себе, даде ми дно који сам хтједе, а да ми није ништа дао од очинства а оружје да ми је с миром дао, прије бих му опростио. Ово је аманет очин, при часу од смрти мени дарован, па да га ја оставим? Него вас молим овако (cкино капу на клекне на оба гола кољена), реците му да ми, оружје да без моје или његове брацке погибије.»

Марко (пут судника ): «Чусте ли , господо , ову гују, како слично лаже? Лупеж се узда у клетву, дијете у плач, жена у пријевару; пас се брани зубима, во роговима, коњ ногама, а мој брат уброждио (уподоби се) као сви ови некрштени четвероножни. (Пут брата) Стан’, ђидијо, куд си насрнуо? Ал’ нијеси пута погодио! Ако су брзи волови, земља је подијљена. Теби је отац што и мени, а ја сам што и ти. Ако си ти оцу покојноме био милији него ја, мени је он покојник милији био него теби. Оружје његово не пуштавам, знат ли ми изгубити све што ми је од њега остало. Ја сам старији, мене старјешинство иде по адету. Није крива Босна што је гладна Херцеговина, колико ни ја теби што се нијеси први родио, него се ја чудим у што си очи узео (т. ј. како се не стидиш ).»

Кнез: «Доста, доста, већ смо разумјели. Оступите мало на страну.»

По разговору ко има право или криво призову Марка и упитају: «Би ли се ти, Марко, заклео на изволење Никово врх твога јединка сина, да твој покојни отац на умрлом часу није оставио у име дара твојему брату Нику оно оружје што га носи?»

Марко: «Не ја, не дао ми господ Бог, ни за вас бијели свијет, за оно што не знам; ма ви знате да по обичају земаљскоме иде старијега сина вазда оружје и старјешинство, а млађега огњиште, пак не дам га ни по што, макар бољега ми добавио.» (Пође).

Кнез: «Камо те, Нико?»

Нико: «Заповиједајте, господо!»

Кнез: «Би ли се ти заклео, како те ми закунемо, да је теби твој покојни отац самоме оставио оружје?»

Нико: «Хоћу са свег срца, како право тако здраво.»

Тада призову и Марка и нареде Нику како ће се клети. Нико скине капу, клекне на кољена, извади преда се оружје, па се врх њега овако стане клети: «Ако није истина да је мени покојни отац оставио ово оружје (шчепа малу пушку), с овим извадио сам себи очи, (па ухвати нож велики) а с овим изнио срце на моје крсно име , (па дохвати велику пушку) а ова ме узданица издала кад ми највећа преша од ње била, и ....... »

Кнез: «Доста, доста! Твоје је оружје; сретно ти било, здраво га и весело међу дружином носио. Приступи, Марко, и пољубите се.»

Марко приступи, с Ником се изљуби и, као пра ва браћа, кући у правој љубави пођу.

Године 1852 .