Вук Врчевић - Тужба једнога сељака проти учињеној му насилности од свога сусједа

 

 

  

Тужба једнога сељака проти учињеној му насилности од свога сусједа

(Одговор на питање )

Казаћу вам, господо, све право, тако ми право душа испала, као да ћу сад умријети. Ја сам један препукли сирак¹) и немам друге помоћи него што избијем су ово десет ноката (показујућ руке) мојим трудом себи и својој сиротињи камени²) залогај xљеба. Ево, како ме видите, љуто³) сам пао од старости, и ближе сам гробу него дому, и грохнуо од некакве муке, која ме од баба земана⁴)у гроб без лајека коси. Ту скоро мој друг, Кржета Шакоjев, видећи моју оскудицу⁵), даде ми једну своју земљу на изор и укесимисмо је⁶) да му давам сваке године с ње 30 ока озими⁷), и узајмих туђе волове па пођем, да је сорем; кад ево ти мог напасног комшије⁸) оружана на мене и завика: «Стан’, никоговићу један! али ти је то од оца остало? Пушт’ волове те, еле тако ми мокре земље и свијета, гроб ћу ти и мождани на један мах на том истом мјесту сасути. »Останем на ове ријечи од камена и богме ка оно ти зимоморан с плећи⁹) а издала ме pc љуцка¹⁰), право ви рећи, љуто се препанем па га упитам: «Зашто, човјече, ако знаш што је тешка јуначка невоља?» «Како зашто?просјачка торбицо! одговори ми он; то је моја крволочина¹¹): земља је моја; узео ми је самосилно твој кум а мој крволок¹²) за некакву стародужину¹³) којој се не зна конта¹⁴); него се с те исте стопе, да безамјенице¹⁵) не погинеш.» Па истеже пушку и усука ми је више ожичице. Пошто видјех смрт пред очима, смрче ми се, свијес тпреврну а лепет дође у срце. Пустих рало, а манух се¹⁶) волова; дадох се на се и богмe нe мoгox се одржати на ногама, него буших ¹⁷) колико сам дуг и широк и уздахнух. Прoмaкoше ме четвероструке сузе и једва могах слабијем гласом кликнут¹⁸): Куку мени пресираку без нигдје никога! и опет се веснем¹⁹) и потхватим мало духа те цикнем као змија испод камена и завичи: Игдје ли икога! погибох паски²⁰). А он ти се наклечи²¹) нада мном, кину²²) јатаган па завика: «Што се дереш, стара биволино²³)? ако иоле²⁴) већ писнеш, на њ ћу ти срце изнијети (т.ј. на ножу); него муч, умукнуо да даде јаки Бог!» Мало ставше ето ти дјеце гдје дотрчаше и, видећи ме пружена, помислише да сам починуо и сви једногрлице²⁵) уложише, каоно ти дјеца, лелекати: „Леле тата! куку угашена кућo²⁶) и јаох данас па довијека!” Почну ме грлити и љубити, доклен већ видјеше да сам залуду жив. Потхватише ме и између себе жље жива ²⁷) дома одвукоше. Он ондар испусти волове,сними с рала јемљеш²⁸) а зајми²⁹) пред собом волове. Но срећом шароња мало сјеновит³⁰), који у десну оре, стрмакне му, а плавоњу, што оpе у лијеву, одведе, и данас је код њега. Него, господо! ради каритади³¹) божје нека ми туђега вола поврати и нека ми се прође напасти без моје али његове погибије.

 

¹) Сиромах

²) Врло мали

³) Преко мјере

⁴) Од много времена

⁵) Сиромаштину

⁶) Уцијенисмо је. Кесим је ријеч турска и значи: lіvеllo annuo

⁷) Шеница, јечам: grani bianchi

⁸) Сусјед, vicino

⁹) Без јака браства (говорење обично у Боки)

¹⁰) Рc значи снага

¹¹) Мука, течење

¹²) Крвопија

¹³) Дуг престарјели

¹⁴) Начин, од тал: conto.

¹⁵) Без замјене, без освете 

¹⁶) Оканих се, прођох се.

¹⁷) Падох

¹⁸) Завика

¹⁹) Отријезним

²⁰) Као пас, кучак

²¹) Нагна се више мене

²²) Извади, извуче.

²³) Во, биво

²⁴) Ако и мало, преуба

²⁵) Као једним грлом

²⁶) Т.ј. ископана кућо

²⁷) Маложива

²⁸) Раоник

²⁹) Отјера, погна, одагна

³⁰) Плаховит, ombrоsо

³¹) Ради љубави, од талијанског саrіtа

 

Године 1851.

 

 

 

             

Вук Врчевић - Правдање оптуженика да је убио једну дјевојку

 

 

  

Правдање оптуженика да је убио једну дјевојку, који се својевољно приказао у руке суда

 

Судац: «Који си ти?»

Сељак: «Ја сам Јован, син пок. Вукоте Станашића из К......, орач и копач; имам 42 године, христјанин, до данас, Богу хвала, чисте душе и опрана образа, и чујући да ме неко оптужио у суду, не знам зашто, па да ме суд тражи, сад ево ме, ако сам крив, да ме судите по чистини, а ако сам праведан, да ме лијечите од напасти љуцке, јербо је тешка поштену човјеку.»

Судац: «Јеси ли ожењен и имаш ли дјеце?»

Сељак: «Умрла ми је, да опростите, жена љетос од рађања, а имам у руке божије три сина и двије шћери.»

Судац: «А знаш ли за које си зло оптужен?»

Сељак: «Не ја, прије него ми ви, господо, кажете.

Судац: «Ти си оптужен да си ранио Гордану Перишину на месне покладе на гувну Иличића малом пушком, и да је од те ране након мјесец дана умрла.»

Сељак: «Ако није друго него то, помози их јутрошње јутро, а ако је допуштено говорити и ако праведан суд царев прима разлоге свачије по  чистини, уздам се у јакога Бога да ћу праведан изаћи.»

Судац: «Казуј што имаш све право, и знај да су толико свједока протива теби предложили, да си ти узрок смрти покојне Гордане.»

Сељак: «Идем да ви кажем, господо, све право, тако ми посљедне, уре која ме чека. На месне покладе бијаше хоро¹) и све село дошло, да пјевамо и играмо. Коло пјева, игра ко може, гледа ко не може, младићи мећу из пушака и весеље се гради као на покладе. Зазва ме покојна Гордана, да играмо у хоро; скочих, ако ми се и неће, јер каже се: Ко је у колу, ваља да игра. Обиграсмо неколико пута гувно; хоћу да и ја мећем из пушке, како је обичај, извадим малу пушку и, натежући чарак у игри, омакне ми се и жалосно пукне, а несретно очебрсне у ногу пок. Гордану. Ту се смути хоро а ја више него сви почмем лелекати, и да ми није било жао душу изгубити, хотиjах се Јуда назвати (т.ј. убити сам себе), док пок. Гордана пред народом завика, да јој није него мало захватило и придода: «И да си ме и убио, па што је за то? није у збиљи него у шали.» — А ово рекоше и ње отац и браћа и сва породица. Она је сама пошла дома, а ја с оне исте стопе за љекара, који је видао и извидао рану, а ја платио. Гордана је покојна послије тога ходила као и прије, но не знам како јој се позлиједи она несретна рана и од нечувања и од невидања умножи се и запусти, да јој се нај послије у нози живина укотила, те не знам ни ја:како, тако мене знало грдило и тако ју црна образа не походио на оном свијету, од оне ноге умре. Сад, господо, Бога ради, за царев праведни суд и за хљеб царев којега једете, да право судите, што сам ја кривац.»

Судац: «Јеси ли ти вазда у миру и љубави живио с пок. Горданом?»

Сељак: «Јесам у такој, да нијесам био ожењен, хотијаx је вјенчати, а она је мене вазда љубила.»

Судац: «Кад је она боловала посљедни пут од ноге, јеси ли ти к њој ходио? Шта си јој говорио и што ли она теби?»

Сељак:«Није дана било да ја к њој ходио нијесам и, пошто чух да хоће да умре, пођох к њој и с њоме се опростих пред свом њезином кутњом чељади, и на моје је очи душу пустила; иако ово све не посвједоче њезина чељад од куће, ево мене и моје главе, а ето вас и вашесабље.»

Суд дакле на своје вријеме нађе да је прав Јован Станишић и отпусти га из тамнице.

 

¹) Хоро зове се скупштина сеоцка кад играју и пјевају на гумну.

 

Године 1852.

 

 

 

  

             

Вук Врчевић - Правдање два сељака, зета и таста, у суду Которском

 

  

Правдање два сељака, зета и таста, у суду Которском

 

Судник: «Шта имате ви два?»

Зет: «Тражим, господине, од мога таста прћију моје жене а његове шћери, као што се дава по земљи и посвијету ,јер ми је дао голу и босу. Да ми није обећао, да ће јој намирити, не бих му ни једне ријечце писнуо, а, како се говори: - Голе кости ни пас неће. - Доклен је била у оца, била је његова шћер, а сад је моја жена. Оно што је ње, хоћу да јој се намири, или ћу му је послати натраг, зашто, ако сам је у дужности хранити, нијесам дужан обуковати. Него, господине, суд за хљеб царев, којега једеш.»

Таст: «Јеси ли зборио? Имаш ли још што? Еле ако немаш, мене пусти. Господине судниче! његов отац покојни испроси у мене дјевојку за овога мојега поштеног, да речем, зета, и ја му је обећам, како је обичај у нашој земљи. Кад би до удаје, моја шћер никад за живу главу не хтје да га узме, говорећи мени и мојој, да опростите, домаћици, да би се вољела утопити у морску пучину или конопцем задавити но њега вјенчати.Е сад што ћемо?Договарати се станемо ја и жена ми. – Не имамо друго дијете него њу јединицу, јер нам Бог једно мушко укиде а наше пустоловине¹) доста, што нам је Бог и наш крвави труд и стискање трбуха учувало. Жао нам је бјеше замаћи²), а дали ријеч, од које данас без моје погибије не могу да оступим. Што ћу, како ли ћу препукли сирак? Убити своје дијете није ми до душе, а одрећи дату ријеч до образа. Станем се борити с памећу како ћу од веће мању несрећу сковати, а без једне нема ни лијека. Богме, господине, при животу се рука нога и кида, а при образу све се заборави. Промислим тако па овако а, кад је кршна ура, кршно³) се и размишља. Али не би размицања; одлучим да понудим мога зета да би се придомазетио⁴), и обећам да ћу мојој шћери по смрти све оставити, а и њему; то се зна, само ако ме буде слушати као оца а ја њега да љубим као свога сина. – Гдје да ја дођем? брекне⁵) он на ово моје предложење; да се ја удавам а твоја шћер ожени? Јок, нијеси погодио, него је дјевојка моја, или ти се хоће или неће, док јој нијесам нос окинуо, да је народ прстом казује. На ово одговорим муja: Ma како твоја, нашло те чудо грђе од смрти, кад те она неће, него се воли утопити, него за тобом поћи?- Не знам ја за то ништа, одговори ми он, већ знам да си је ти мојему оцу обећао, а сад мисли ти. Ах што ћу? несретан сам! речем у себи. Понудим опет шћep, но она једну те једну. Пошто видим како је, промислим у себи, нека буде што ће бити, ја моју шћер за сад не дам никому. Мало ставше⁶) дође крадимице мој зет су два три његова рођака, и уграбе ми дијете, те кући. Вјенча је силом, и ето је сад код њега гдје цичи као сужањ у тамници или као роб у голему синџиру. Имат је нити је видјет могу, а камо ли да је ослободим. Ово је, господине, све истинито, тако ми суда и вијека и страшне уре која ме чека. Сад шта тражи од мене? Да смијем од суда и да ме није страх од Бога, тражи да му смрт учиним. А он, чујете ли, што пртља⁷) и с некаквим зачепицама⁸) излази на двор и како се говори: - Што би кола шкрипала, то волови ричу. Што бих јањега имао звати на суд, да ми поштење плати, то он мене сиротнога без нигдје никога вријеђа,о браз муп оцрнио пред људима а душа пред Богом! и не стиди се да ми прћију тражи. Даћу му, док сам ја жив и жена ми, два студена камена, да се њима у почелак (чело) туче, и да се каје што је учинио. Кад је вјенчао моју дјевојку, ето му је; а да нијесам сирак и нејак, знао би он чију је шћер силом вјенчао. И опростите, ја сам задробио много, ма не воља више нешто чини. Сад ево га овдје: ако му образ и душа подноси, нека yаша⁹) да овако није све истина, а закона се праведнога држите, и сијеците како знате, а ја сам божији па ваш.»

 

Године 1852.

 

¹) Пустоловина, добро које неће мушко већ женско дијете по смрти уживати.

²) Дати за кога она неће.

³) Слабо.

⁴) Да дође живити у кућу дјевојачку.

⁵) Завиче.

⁶) До кратког времена.

⁷) Беспутно збори.

⁸) Изискивањима неправедним.

⁹) Занијече.

 

 

 

 

             

Вук Врчевић - Суочење оптуженика и свједока пред судом Которским

 

 

 

Суочење оптуженика и свједока пред судом Которским

 

Судац пита оптуженика:

«Познаваш ли, Никола, овога човјека, који према теби стоји?»   

Оптуженик: «Како да не, господару? Познавају га и Црногорци и Приморци по црну образу и по лажима. То је мој заклети непријатељ и тајни крвник, онако му Бог судио!»

Свједок: «Зашто по црну образу, безочниче? Зато што си поштен, звоне ти вериге около папака, ка оно ти што си давно заслужио,»

Оптуженик: «Ово сам добио на велику божију правду. Ти си ме на душу понио, онако ти је ђаво однио при часу смрти; него збори сад преда мном, ако образа имаш, и у очи ме бистро гледај.»

Свједок: «Ja, господо, окопавах румeтин (кукуруз), док зачух не далеко од мене гдје се двојица у велике декаху (завађаху). Оставим мотику и истрчим на један брежуљак, да видим што је, кад угледам Николу гдје на пacји начин туче покојног Пура Ђурова, који викаше од тешке невоље: Ој,  игдје ли икога за Бога¹)! Богме, господо, да ми је покојни Пуро и брата убио, у они час не могах срцу одољети, него потрчах у развађу. Прије него што сам ја к њима приспио, видјех пок. Пура гдје се врже једнијем каменом на Николу и звешти га у лијеву обрвуа ено му се и сад познава –а Никола ни пет ни десет, него шчепа малу пушку иза паса, те у њега пушком звек! па oтoле свој пут, ни кучки од лова не могаху га стићи. Притрчах ка пок. Пуру,који још бјеше теке жив, познде ме и каза ми ко га уби. Видјех гдје му крв из ожичице кутља; отпашем га и видим рану повише ожичице. Обложим га залуду у они час лозовим перјем (лишћем) и утегнем пасом, па завичем да му чељад домаћа дођу, а ја све код њега и на мојим рукама испусти душу, и у тешкој оној муци ништа друго не говораше но препоручиваше душу Богу и анђелу Гаврилу и свему колу небесноме и рече ми: —На тешки аманет остављам ти моју сирочад. Приспjеше у толико његови и окукаше га и на оном истом мјесту стајао је, доклен је дошао из Котора кацамот²), и како право такоз драво.» ³)

Оптуженик: «О господо, о браћо, чусте ли га? О игдје ли икога за крст часни! Чујете ли лајавога кусова⁴) и шаренога кудрова⁵) како ти слично везе а лијепо лаже? (Према свједоку): Мислиш ли умират, и бојиш ли се Бога, његова те сила сапела, буди се људи не стидиш? С којијем очима гледаш ове људе? С којијем ли образом мислиш међу људе? Душа нема но једна врата, а ти је хоћеш да изгубиш, само теке да мојој глави хака дођеш и да се испуни она твоја љетошња пријетња, кад ти нијесам хтио дати дјевојку, кад си ми је просио. Удри, соколе, тако, како си почео, пало ти је шаке до згоде; али се уздам у јакога Бога и у праведни царски суд да ћу чист изићи, а ти се, ако Бог да, стидити тијех ријечи. А ја они дан, кад је покојни Пуро погинуо, нијесам знао ни гдје ми је глава, него ме вас дан тресла несретна грозница, као што може свједочити главар од села и сви моји сусједи. Него покај се и не носи ме на твојој души, од моје ти куће Бог и свети Јован!»⁶)

 

Године 1851 

 

 

 

¹) Овако се виче у Боки, кад је коме тешка невоља, и сваки ко може, мора на овај глас потећи.

²) Овако се зове оно повјеренство (commissione) које извиђује и пара тијело мрца.

³) Док свједок ово казује, оптуженик Бог зна колико му пута прекине разговор н. п. «Тако дочекао Ђурђева дне! –  Тако доживио сретњо дане! – Тако икакве среће имао! – Мучи, мучи бездушниче!» - судац ваља да га често умукњива.

⁴) Пас окидена репа.

⁵) Пас без ушију.

 

             

Вук Врчевић - Начин судовања пред Грбаљским судом (Догађај год. 1820 у Бококоторској опћини Побори)

 

Начин судовања пред Грбаљским судом

(Истинити догађај од XVII. стољећа ).

 

Два оца излазе пред суд, да се правдају о вјеридби сина и шћери.

Судац: «Шта тражишти, Јово (отац дјетића) од Ђура?»(отац дјевојке).

Јово: «Богме, господо, испросио сам у њега дјевојку обичајем земаљским, ево на здравље по године, и он ми је обећао за мојега сина мислим да сам му част нанио, па, како што се чује, хоће да ми врати за част срамоту и да од мене учини маскару (поругу, грдило, бруку) што се до сад није чинило по земљи и по свијету; а ето га ту,па га питајте за који узрок и како се од вашијех госпоцкијех образа не стиди.»

Судац: «Казуј, Ђуро, је ли истина што Јово говори и немој лагати, док нијеси овдје остао под гомилом¹).

Ђуро: «Ах,господо, немојте ме за ову моју грдну срамоту питати, еле немам очи, да вас гледам нити уста, да вам зборим; али није куд камо нити је размицања, него кажем вам да је то истина жива; али која фајда кад ми је дошло већ да се моја кућа ископа? зашто моја, да опростите, жена неће па ни дјевојка никад жава да пође за његовијем сином. Сад, господо ,ето вас а ево мене; ваша сабља мој врат (приклони главу), пак сијеците кудер хоћете,»

Судац: «Брже боље доведи овдје твоју жену и шћер.»

Судац(матери ): «Камоте, Стане? Је ли истина да си ти под старост убезобразила и твога мужа образ хоћеш да под ноге бациш? Од кад су почеле матере заповиједати код жива оца? Него се прекрсти,²) док нијеси пошла сад под гомилу. Не кољи двије породице. Знаш, Стане, да није ово мала работа, с које се може догодит и доста зла.»

Стана: «О господо, о судници! Чујте ме, а немате кога. Жена је, говори се, свака дугокоса а краткоумна, ма богме и њој је мио образ као душа. Знајте да сам ја моју шћер вјерила кад ми је домаћин по свијету био, а то случајно и ево како. – Једно јутро кренемо у пазар ја и Јока Станкова и идући путем у разговору видимо да смо обје, да опростите, тешке. Будући пријатељице од дјетинства, и да боље до смрти буде наше пријатељство, рекосмо једна другој, ако родимо једна дјетића а друга дјевојку, да их вјенчамо, а ако буде обоје мушко, да их побратимимо, а ако женско, посестримо, и руку на руку дамо. Што иде, то брзо дође. Јока помаши³) дјетића а ја дјевојку, и што је наречено, то бива обречено; ми их још у колијевкам вјерасмо. Ја лагати не могу ни моју вјеру сломити, док сам жива. Ето дјетића а ето дјевојке: ако они пред вама реку да неће једно друго узети, олиш мене моје душе, свакоме своје поштење и срамота при себи а моје при мени, пак ви судите и лијечите како најбоље знате и умијете, и опростите.»

Судац (парничарима): «Оступите сви на страну.»

Одмакнувши се на страну парничари, суд ријеши овако:

«Не мећимо, браћо, нови закон у стару земљу, нити питајмо дјетића али дјевојку, ни дјевојку али дјетића, него да је не узме ни један ни други, да поврати поштење⁴) једно другоме и да Ђуро даде Јову прво кумство мокро које му се деси у кући а наречени и несуђени вјереник, син Јокин, да буде за кума дјевојци Станиној, кад се уда.»

Призову дакле парничаре и пресуду им јаве те их пољубе, и у истиној и незазорној љубави оставе. Дјетићи се на своје вријеме ожене, дјевојка се уда и потпуно изврше ову осудбину.

Године 1852.

 

 

¹)Док нијеси каменован.

²) Прођи се.

³) Роди.

⁴) Ријеч.

 

             

Вук Врчевић - Погибија без невоље (Догађај год. 1820 у Бококоторској опћини Побори)

 

Погибија без невоље

 

Догађај год. 1820 у Бококоторској опћини Побори

 

Нема ти слађе вечере,

До оне с правдом стечене,

Нар . посл.

 

Једног прољећа нанесе пут Црногорца Малишу Јовичина, из Бјелоша, кући свог побратима, Рада Николина, у Поборе, гдје преноћи. Након толико година не видјели се, настадоше измеђ’ њих пред вечером и послије  свакојаки разговори чак до трећијех кокота. Упитаће Малиша: «Ма што је ово, побратиме? не видим ни једно улиште у твом некад оглашеном уљанику, вјере ти!» — «Не питај ме ни говори, мој побратиме; од како сам се с браћом раздијелио, допаде ме на дио двадесет и седам улишта; удари у њих назадак: мало се кoja pojи, а никад не опаројчи; сваке године све то мање, док остах без иједне. У свему сам, Богу фала, настави Раде, до сад напредан и берићетан био, али ми се пчеле не даду, а оне су голема корист коме се даду. » — Одговориће му Малиша: «Код нас је у Црнојгори, а чуо сам од људи да је и код вас, кад се једној кући не даду пчеле, или кад ко хоће да на ново заметне уљаник и да му напредује, треба му из три туђа уљаника три суда пчела набавити, а то једнога за паре купити, другога даровнога, а трећега украденога.»  «Истина је, одврати Раде; и ја сам од више људи то слушао говорити. Ласно је за паре купити, али ко ће ми на ове танке године улиште даровати ? А, што је најмучније, како ћеш данас из туђег уљаника украсти?» - «Богме, побратиме, рећи ће Малиша, од невоље се и више ради; она очију нема, а на теби нити је крађа почела нити ће свршити.» При овијем ријечима одоше лијегати. Малиша ујутро послије ручка продуљи некуд свој пут у приморје.

Прође неколико дана, а Раде сваки дан чујаше час једнога брата час другога гдје наглас вабе и шикају ројеве пчела.¹) Пуче му живо срце гдје свако користи ради, а он свој уљаник празан гледа. Невоља му је, јер се је родио да се учи и да о користи ради. Замоли своју стару тетку, да му прода једно улиште по што по то, па брата да му друго дарује и каже му на коју сврху, а брат, као брат, дарова. Ево два улишта, али како ћемо с трећијем? Уљаник је сваки високо и тврдо ограђен, да не може у њ ни вук, а камо ли хајдук ускочити. Хоће му се трећи украдени, премда зна да би га снашла не само голема срамота но и велика штета, ако му се обазна, плаћајући као лупеж самоседмо и обећану соџбину ко му просочи.

 Раде је већ прегнуо да украдено улиште, макар како, набави. Неколцињу је молио, да му га донесу од куд он зна натајно и за добре новце, но нико не шће. Видје да је куку вуку по поруку и да му треба падати у гријех у који није никад падао. Позва синовца Илију и старијега сина Николу и около поноћи крену с њима оружанијем кући Јована Мијатова, која се налажаше на осами и на крају села. У путу ће им рећи: «Дјецо, треба нам ноћас из уљаника Јовашева украсти једно улиште пчела с намјером да му га послије године платим али вратим. Кад се примакнемо уљанику, провалите ви плот и привалите само једно улиште, а ја ћу чувати стражу.» Тако је и било; но тек што Илија бијаше изнио један суд, залаја Јовашев шаров,те јуриши пут уљаника. У тому се пренуше иза сна Јоваш и старији му син; скочише с пушкама у руци, те за шаровом. Опазише тројицу гдје бјеже и гдје носе улиште, те за њима. Достигоше их и, незнајући ко је, завикаше: «Стан'те, да не гинете!» А они ни абера. Оборише на њих огањ из пушака, па за њима. Набасаше на улиште пчела, бачено на пут, и на човјека мртва непозната, будући ноћ. Прихватише улиште, те дома.   

Дан освану, а Раде не долази.Чекају га и изгледају;нема га. Виде да неколико сељана трчи пут Јовашеве куће, а за њима опет други. Чују да по селу човјек човјека зове и пита: «Што је то тамо?» и да неко виче:«Погинуо је Раде Николин. Свак се чуди, али нико не зна ко га је убио, а још мање зашто. Потрчаше онамо брат му и оба сина кукајући и лелечући. Кад онамо дођоше, питају их сељани: «Ко уби Рада?» А они сва три једногрлице:«Личимо крв нашега брата и оца на кућу Јоваша Мијатова, и од њега тражимо главу.» 

Упитаће кнез Јоваша: «Је ли истина, Јовашу, зло те смело! и зашто уби онаког доброг и поштеног човјека?” «Што је тражио, то је и нашао,» одговориму; сад ето вас сељана а ево мене: ако им будем дужан главу, ево моје испод ваше сабље; глава за главу може поћи као јуне за јуне, ако и није шарено.»

Шћаше Радова родбина да у они исти час угази у крви да Јоваша разнесу на огањ из пушака; али скочише сељани, не дадоше, говорећи: Стан'те, људи, мирујте! Ако се мртва глава не може оживјети, а но јој се може брацкијем редом неки начин учинити, док видимо што је и како је; лашње је једну мртву главу но двије умирити и прегорјети,»    

Шћела би Радова родбина да своју срамоту пред народом укрије, јали, кад би се могло, у суд улагати, будући да није било свједока; но сељанима се не може укрити,јер ако таји коза, не таји poг. Уљаник је проваљен, а улиште, на један пушкомет далеко од куће, на путу бачено. Ето свједока и свједоџбе. Поп Жутко, таст Радов, умукнуо као станац кам. Не диже очију с мртвога зета. Види што се догодило и зашто је Раде погинуо, па не смије га наглас жалити а још мање бранити. Уздахну, па ће рећи: «Добро је некакав паметни Дубровчанин рекао:

«Ја стах добро;за стат боље

Лежим овдје без невоље.»²) 

Сеоцким старјешинама само се по себи намеће оно што имају сад радити. Над мртвијем Радом ухватише измеђ’ закрвављена два браства вјеру до мјесец дана и дан у кому ће сљедовати крвно коло и обичајни суд око мртве главе. На урочени дан све је справно и у реду било.  Пред црквом сједе двадесет и четири бирана човјека, а пред њима дупке стоје парничари од оба браства. Измеђ’ судника  искључени су поп и за то што је поп таст пок. Рада а кнез пашеног Јовашев.

Упитаће најстарији годинама кмет: «ІШто тражиш ти, Никола Радов, ствојом породицом од Јоваша Мијатова?»

Никола: «Тражим, господо, главу мога оца Paда, за коју га као син дужим. Ако је покојника нагнала невоља по народној сутуци или, може бити, суђени зли час, да узме једно улиште пчела из Јовашева уљаника, није с намјером да га, као лупеж, украде, јер наша кућа није никад лупешка била, но од жеље да заметне нови уљаник па, да би му напредовао, узе један суд, а могло му је бити и два. Он је данас,као мртав, на истини, а ја, као жив, на лажи; али ево мене жива и мог рођака Илије; оба смо ожењени и заклећемо се гдје год и како год хоћете врх нас и нашега порода, да нам је покојник рекао, кад нас на уљаник поведе:-Принуђен сам, дјецо, једно улиште украсти; али одма пошто година мине, а не прије, поштено ћу Јовашу његово улиште платити али вратити. — Јоваш је могао нас тројицу трагом до куће гонити и од нас, као но ти своју муку, пред сељанима тражити, а не за смоквено једно улиште пчела човјека убити! Јоваш, и да има новаца, не би могао њима своју главу никад откупити; има га ко, Богу фала, осветити; ако не можемо данас, а но није далеко јесенас. Ја тражим од вас главу за главу, а ви, ако друкчије осудите—а у вашој руци стоји дебљи крај пазите да вас не прокуну кости мојега баба, као што бих се ја бојао да ми на ономе свијету не буде давуџија (тужитељ) што га не осветих.»

Други кмет: «Што ти, Јовашу, на ове Николине ријечи одговараш?»

Јоваш: «Господо! Ви знате, да је сваки кутњи домаћин, који има два прста љуцкога образа, дужан своју муку бранити исто као своју жену и дјецу, а кад му се образа такне, све на свијету, па и своју главу, при образу заборавити. Нотњо ми дођоше лупежи и удрише на уљаник. Скочисмо из куће, да врх наше муке гинемо или их убијемо; свакому је своје имање, ако је и сиромашно, драго и своју муку чува. Видјесмо гдје лупежи бјеже и носе једно улиште, као да им је од девет дједа било заостало, те ми за њима у потјеру вичући засобице: Стан'те, не гините! А они и глухи и нијеми, но свој пут, предали ногама, па дома. Не могасмо у оној помрчини познати који су ни од куда су, али знадосмо да су лупежи, те у невољи оборисмо на њих огањ из пушака и би суђено да један од њих три погине. Да ми је ону ноћ рођени отац измеђ’ оне тројице био, не бих га штедио, и имао бих рад шта. Је ли ми жао покојнога Рада? Јест на моју душу! и да ми се на позив одазва и каза ко је, овога ми и онога свијета, господо, не шћах га убити, него му тражити да ми улиште поврати или плати. Убих га Бог да му душу помилује а мени грехове опрости у незнању, а врх своје муке ја му о глави нијесам радио, него је он сам своју смрт тражио, те је и нашао.»

Трећи кмет: «Оступите мало на страну и сједите у миру, док се ми међу се поразговоримо.»

Парничари оступише, а суци кметови послије дуга разлагања и препирања написаше сљедећи 

Кметовски суд:

Нека се зна, како се данас састадосмо ми суци кметови, одабрани од свијех поборскијех домаћина, да умиримо два домаћа браства, Николе Радова и Јоваша Мијатова, около главе покојнога РадаНиколина. Увјерисмо се, да је покојни Раде од пoвoја до покрова вазда поштено живио и радио, бавећи се својом с трудом стеченом вечером и да је за то од свакога био прибран и стиман. Дознасмо, да Раде није пошао као лупеж, да туђе улиште украде, него по чувењу морао је треће украдено набавити, а послије године платити или вратити. Нађосмо, да је Раде зло учинио што се није огласио на викање потјерника, те не би с ништаве ствари главу изгубио. Зато осудисмо, да Јоваш Мијатов није по чину но по несрећи убиоРада Николина,те за то није ни главодужан Радовој кући; ама, будући да Раду би суђено да, као сваки самртни, кад му ура дође, мора умријети, али није пред Богом ни код људи право да једна љуцка глава отиде за једно улиште пчела, а све за све да бисмо умирили и сљубили Радово и Јовашево браство, нађосмо право и осудисмо, да и на Јоваша пане умирни трошак, а то да о првом великом Госпођинудне дочека у кући Николу Радова самошестога, и да му дадне три мокра кумства и три побратимства уз обичне дарове. Овако осудисмо и дадосмо им писмени ућум (пресуду), а кому је криво, Бог му самоседмо намирио.

 

Што се међ’ људим’рекло,

То се није порекло.

 

 

¹) Ево како народ по Боки, Црној гори и Херцеговини ваби и шика пчеле на сав глас изговарајући по три пут истуријеч. Кад из кошнице рој излети, трља између длана љубицу (mentapiperide) па све спрам роја пуха и звижди вичући:«На љубицу,мајко!» Кад матица почне улазити, виче: «У свој домак, мајко!» А кад све пчеле за матицом уљегну, онда сједне на тло говорећи: «Сједи, мати, сједох ја, сједи, мати медена!»

 

²) Приповиједа се овдјен у Дубровнику, да је био некакав одличан богаташ родом Дубровчанин (звао се Рањина), који је био пошао да пије воду на Кисељак у Босни ради здравља, па одма, кад се кући повратио, умрије. Нареди пред смрт, да му се ове ријечи над гробницом урежу.