понедељак, 19. август 2019.

Гаврило Руцовић





†Гаврило Руцовић

Србин тијелом и душом, којег дом бјеше сабиралиште бокељских првака, у почетку је се сустезао, ал, кад увидје, да није друге, него да се и под сваку цијену, мора докрајчити с духовним деспотизмом, одјекну му глас на књизи бијелој: “Браћо! Кад смо Божји синови и цареви поданици, несмијемо бити ничији робови!...” “Напријед!” Писмо бокељског љубимца дичног Гаврила Руцовића, нашло је одзива код дичног бокеља херцегновског проте Христифора Лумбардћа, которског Константина Јовановића и морињског попа писца Николе Берберовића, који ћемо слике, надамо се, у идућој Боки приказати; и рисанског Јована Аврамовића  и код бокељских првака, а они су ствар о бокељском владичанству, разгранали по јегову напутку.

Гаврило Руцовић, родио се је с почетком 1826. г. у  Подострогу код Будве. Отац му Јоко и мајка Горде рођ. Петровић-Његош дали га у ман. Подластву игуману Јосифу Бућину те је ту а касније у Будви изучио основну школу. По свршеној клерикалној задарској школи, еп. Јеротије Мутибабић*, рукоположио га је за ђакона и за презвитера 1851. год. Свештениковао је у Будви, гдје га је еп. Стефан Кнежевић запротопрезвитерио 1863. год. на предлог еп. Герасима Петрановића именовало га је Њ. Ц. К. Апост. Вел. Ф. Ј. I. редовним чланом нове консисторије 1873. год. а, Њ. В. Н. I. краљ црногорскиодликовао га команд. орденом Д. I. Али, његовим отвореним српским осјећајима и преданости црквено-пастирској служби, најтрајније је одликовањеона жарка опћа народна љубав која му земне остатке у шкаљарско породично гробље испратила и изнад гроба живи, како му на част имену, а ћеркама и свој часној својти на утјеху служи.


* Ради се о епископу Јеротеју Мутибарићу. 



Јеротеј Мутибарић (1799, Бегеч у Бачкој — 1858, Сремски Карловци) био је српски свештеник, настојник манастира Гргетег и далматински епископ












недеља, 4. август 2019.

Марко Зец - Манастир Стањевић у свијетлу бокељског устанка 1869 године





Заузеће манастира Стањевића и побуна наших сељака против аустријске власти имало је у своје доба великог и далекосежног одјека. У оно доба ја сам био момче, недорастао да сам узмем учешћа у борби, али многи утисци дубоко су се урезали у мојем сјећању. Онда, па и доцније, слушао сам наше старе, када би у дугим зимским вечерима, сједећи около ватре, препричавали многе онда углављене одлуке, њихове корисне и штетне посљедице, многе крваве догађаје, селидбе, паљевине и остале згоде и незгоде, незаборављајући при томе никад своје погинуле и рањене другове. Овај чланак је резултат свега онога што сам видио и чуо, излажући оно што је битно и што би правом историчару могло користити.
Манастир Стањевић налази се у Будванској опћини, у Поборима. Удаљен је од Будве, према сјеверу, 7 км у правој линији, али пошто нема доброг пута, потребно је пјешаку добрих 2 и по сата хода. Од свог постанка, манастир је био резиденција црногорских владика, а нарочито св. Петра цетињског. Припадао је Црној Гори све до 1837 године, када га је приликом разграничења владика Раде предао пок. Аустрији. Послије неколико година, Аустрија је претворила манастир у тврђаву и смјестила у исти један гарнизон својих војника. Да би манастиру дали што јачу одбранбену снагу, војници су по наређењу сазидали неколико утврда и уништили храм. Онога дана када је св. трпеза скинута са свога стуба у манастирској цркви, десила се незапамћена провала облака, која се не памти до тада, а ни од тада до данас! Штета је била велика, што је овај, иначе сиромашни крај, тешко осјетио. Бујице су биле тако јаке и брзе да су носиле и давиле стоку, рaзaрaлe мeђе, уништавале плодне њиве и винограде чак до мора. У мору, код Будве, било је неколико стотина подављених оваца и коза и остале марве, а многе плодне њиве ни до данас нијесу очишћене од наноса камена и шунка. Ово није нека увеличана прича, него жива истина коју су доживјели наши људи и која се и данас препричава. У опћe, све неродне године које су биле веома честе, те разне невоље и болести, народ је приписивао казни Божјој због уништења манастирске светиње. Осим тога и национални понос наших старих био је страшно понижен, јер нијесу могли гледати непријатеље и туђинце како газе и вријеђају вјековне наше светиње. Незадовољство било је опће и само се чекао згодан тренутак па да се непријатељу освете. Заиста нијесу чекали дуго, него им се брзо пружила весела прилика да се са Аустријом обрачунају.
Августа мјесеца 1869 године Аустрија је одлучила да силом спроведе закон о опћем рекрутовању. То је био знак да сви родољубиви Бокељи одговоре оружаним отпором и да бране своје бокељске привилегије. Све сеоске оnћине ријешише да се оружјем бране, а нарочито Кривошије, Грбаљ, Мајини, Побори и Брајићи. Једног јесенског дана речене године, састану се у Грбљу, у старом манастиру Подластни, највиђенији домаћини Грбља, Побора, Мајина и Браића на договор о заједничком отпору. Пошто су се сви сложили да ће бранити своје име и своје светиње против мрске им Аустрије, то их, парох манастира Подластве, поп Митар Қовачевић окупи около иконе Мајке Божје која се особито поштује и сви скупа, по старом народном обичају, закуну се, да ће се јуначки борити и да један другога издати неће. Ту је одмах одлучено да се почне са побуном, јер је народ на то већ био и припреман, те да побори ударе на манастир Стањевић, Брајићи на тврђаву Космач, а Грбљани на тврђаву Горажду. Чим су се ови домаћини разишли својим кућама, то Побори одмах ријеше, да их Аустрија не би предухитрила и да не би осујетила њихову намјеру, да нападну манастир прве ноћи послије овог састанка.
Да би овај напад извели са потпуним успјехом, утврдише и изведоше овај план: Стане Јоканова Шофран из Горњих Побора носила је редовно неке мање потребе и пошту за тврђаву. Критичног дана, они сачекају Стану у Зечевом Селу и задрже је, намјерно до касне ноћи те јој припријете смрћу, да ништа, ни најмањим знаком не ода и крену с њом према манастиру у глухо доба ноћи.
Кад су Побори дошли пред манастир, они се ради евентуалног изненађења ушанче испред главне капије, која се затварала покретним мостом. Једно двадесетак најотреситијих момака заклони се испред саме капије али у највећој приправности да одмах улете унутра чим се капија отвори. Чим је поштар позвао стражу да отвори капију, командир страже спустио је мост, отворио капију и изашао са неколико стражара. Имао је само толико времена да упита: „Има ли писама?“.
Побори одмах припуцају, убију официра и изложене стражаре и јурну хитро преко моста у тврђаву, да заузму што прије велика унутрашња гвоздена врата, да их посада не би затворила, јер у том случају, сви би изгинули, а дјело не би извршили. Срећом, унутрашња гвоздена врата биjaxy отворена и Побори заузеше доње просторије гдје је била џебана и јурнуше на горње, гдје су се налазили топови. Воjници горњих просторија дадоше отпор, али изненадни напад Побора, на буновне војнике и официре, њихов јуначки јуриш и сјеча са ханџарима присили замјеника команданта тврђаве (пошто је командант био убијен) да им преда исту са тврдом вјером да ће остале официре и војнике поштеђети од убијства. Побори дадоше вјеру и у цик зоре замјеник изађе са осталим официрима и војницима и предаде манастир Поборима. Ови оставише једну чету да чува манастир, а са заробљеним замјеником и осталим официрима и војницима кренуше пут Зечева Села, пјевајући убојите пјесме и пуцајући из пушака. (Једног од првих нападача, Крста Каписоду, који се заиста веома храбро борио, наградио је доцније краљ Никола, поставивши га за командира варошке чете за град Цетиње, иако је овај Каписода био доста хром). У Зечевом Селу, у парохијском дому, Побори почастише заробљенике, а мртве официре и војнике са командантом тврђаве сахранише у гробљу св. Неђеље, гдје им и данас кости почивају.
Послије овога, отпратише заробљенике до краја будванског поља и повратише се весело натраг пуцајући из пушака. Да крунишу своју побједу побише крсташ барјак на врх манастира, а аустријску заставу запалише. Као новог команданта тврђаве одредише из почасти и захвалности Ника Зеца, сина Ђакона Зеца, који је био дуго година писар и дворјанин Владике Рада. Међу собом раздијелише заплијењено оружје и муницију и одредише наизмјенично страже, да чувају манастир од напада аустријске војске.
Браићи, иако су јуначки напали на тврђаву Космач, немогаше је освојити, јер је аустријски гарнизон дочуо за побуну, па је према томе тврђаву још јаче утврдио и био у сталној приправности. Грбљани нaвaлише усред бијела дана на Горажду, али услијед јаке одбране и хитног појачања саме посаде, немогаше исту освојити и послије јуначке борбе, у којој многи погинуше, вратише се дома под оружјем. Аустријске власти, изненађене овим устанцима, појачаше своје посаде по тврђавама и послије мјесец дана кад су стигле накнадне јединице, кренуше да убијају устанике, плијенећи им стоку и палећи њихове домове. Људи под оружјем, видећи надмоћну војску пред собом, спашаваху нејач, жене, дјецу и стоку и пребацише их преко границе у Црну Гору. Црногорци су ове несретне избјеглице братски примили и у Ријеци Црнојевића подијелише им обилне оброке хране и жита. Међутим, сви људи способни за борбу, нијесу остајали у Црној Гори, него су се непрестано тукли и нападали аустријске одреде. Чим су Побори видјели да неће моћи сачувати манастир, запалише џебану и претворише тврђаву у рушевине. Јака аустријска војска, пошто је попалила Горњи Грбаљ и Поборе, кренула је за Браиће да и њих казни и попали. Али, здружени Браићи и Побори дочекаше ову војску на „Јанковом ждријелу“ у Браићима, разбише је и принудише остатке да се једва спасе у тврђави Космач. Овакви окршаји трајали су све до коначног мира који је био потписан у Кнезлацу у Кривошијама, 11 јануара 1870.
Као претставници Побора у Кнезлацу, били су Ђуро Ђаконов Зец и Лазо Марков Зец, оба из Побора. Поменуте претставнике упутио је у најстрожијем повјерењу војвода Машо Врбица, сигурно по наговору књаза Николе, што је још један доказ више, да се књаз Никола за овај устанак доста заузео и да је био очевидно велики пријатељ усташа. Барон Темељ, тадањи аустријски посланик на Цетињу, преко Књаза Николе, замоли оне одбјегле усташе, који су били расути по Црној Гори, да се поврате својим кућама. Али тек на ријеч књаза Николе, сакупише се сви усташе на Цетињу и повратише се скупа са бароном Темељом у Боку, на своја попаљена огњишта. Мало доцније барон Родић, гувернер Далмације, дошао је у Будву, сакупио Грбљане, Мајине, Поборе и Браиће, препоручио им је мир и свечано обећао да се рекрутација неће спроводити у Боки и да ће им запаљене куће Аустрија оградити, што је сво друго фактично и било учињено. Свакако, неким првацима Аустрија куће није подигла.
Овај устанак одложио је за 12 година закон о опћoj рекрутацији у Боки. Тек послије оставке барона Родића био је поново уведен.
Опет је плануо устанак 1882 године у Кривошијама и Горњим Поборима, али већој сили није се могло одољети. Неке породице из Горњих Побора добише од књаза Николе лијепо насеље у Улцињу, те се ове тамо отселише и одгојише лијепу киту људи било у грађанској, или војној служби.
Наши бокељски устанци имали су јаког одјека у читавом српству. О њима се је, у своје вријеме, много писало и они су подигли славу и углед наше Боке. Највећу пажњу посветили су Боки и њеним устанцима војвођански листови, од којих се нарочито истиче „Застава“. д-р Михајло Полит Десанчић написао је у оно доба неколико сјајних чланака о Боки, и било би лијепо да се ти његови чланци објелодане, барем толико, да посјете и упознају нашу бокељску омладину са прошлошћу својих дједова. Заиста, није то била лака ствар да се шака неписмених сељака ухвати у коштац са великом Аустријом, да жртвују своја имања и огњишта и да гледају како им то непријатељ руши и пали, и да у оној тешкој зими 1869 године пресељавају своје породице и стоку у сиромашне и голе крајеве. Вјеровало се у бољу будућност и у ведрије дане и хвала Богу, све се то обистинило унашој уједињеној отаџбини. Зато, нека су Богом просте све те крваве жртве наше прошлости.

У Поборима, на св. Спиридона 1938

Марко Зец, протопрезвитер-ставрофор












недеља, 27. децембар 2015.

Povstání v Dalmácii (одломак)




………………………………………………………………………………………....

Напад и освојење тврдиње Стањевића

Источно од Будве на горама које дијеле приморје далматинско од Ријеке, најжупнијег  удоља Црне Горе, стоји некадашњи православни манастир Стањевићи, у ком је некад за неко вријеме и владика Црногорски  наставао. Млечићи су му дозидали као неку утврђену стражару, коју године 1722 предаду  тадашњему црногорскоме владици, да се има гдје склонити од Турака кад затреба. Кад су касније Црногорци спрам Турака боље стајали, и није им требало осим Цетиња никаква другог заклона, - Стањевићи опусте и мало по мало се оборе. Касније, а то године 1814, влада бечка откупи то мјесто за 200000 фор. у сребру о оправи га за обрану. Стањевићи су наврх високе горе, над  једним тјеснацем који води у Црну Гору. Како је тај тјеснац  један од најглавнијих путова који састављају Црну Гору с морем, није чудо, што су Црногорци многе године крваве бојеве били око тога важнога мјеста. У садашњем градићу Стањевићима има зид на два ката са још неколико побочних зидова и околним платном. Преко покретног моста долази се међу прва платна, па тек одатле унутра у градић. У градићу су три топа, један за шест а други дванаест  фуната. У посади има шест тобџија и четрдесет ловаца. Заповједник је био поручник.
Кад су устаници 9. Октобра опколили градић, заузму главни положај на вису више града, и оданде стану пуцати на посаду, отискујући у исти мах и камење с висине у град.
Неколико Морлака којима се заповједник био повјерио да му доносе у град храну о који су се затекли у граду, видећи да град не може одољети устаничком нападају, отворе устаницима  једна вратаоца за излете из града, кроз која они уђу унутра.
Прва жртва која је пала, био је заповједник градски. Посада положи оружје у ропство, јер јој ништа друго не бјеше остало. Устаници  заузму сву војену оправу и три топа. Како у устаника није било хране на одмет, нити мјеста гдје да склоне заробљенике, нити залишних људи који да их чувају, узму само оружје од њих и сјутра дан их пусте с погодбом упбичајеним у таким приликама, да више на устанике не војују.

Напад устанички на тврдиње Горажду и Св. Тројицу

Намамљени добром срећом на Стањевићима устаници огледају 10. Октобра да освоје тврдињицу Горажду и да почаркају око тврдињице Тројице.
Тврдињица Тројица налик је на крст, А Горажде је на горама иза Котора, и раздалеко су једна од друге  до 1500 корака. У објема су топови различите сорте. Тројица влада путем из Котора у Будву. Посаде су у тврдињицама од двије педесетине Вимпфенове пјешадије и неколико тобџија. Посадом у Горажди заповиједао је поручник Блуменштајн.
11. Октобра смотре градске страже како се устаници примичу у гомилама, али их на скоро изгубе из очију. Сахат након тога примакоше се из ненада веће чете, које у заклону врло угоднога високим камењем и пукотинама посијанога земљишта одмах почну палити.
Устаници навале већим бројем најприје на тврдињу Горажду, и док су једни старали се да заузму насипе, други су кушали да по зидовима удју у град. Посаде из Горажда и Тројице одговарале су до душе пуцњавом, али се преко свега тога Горажде не би могло никакао одбранити од жестокога устаничког напада, да у три сахата не стиже помоћ. Из Котора дође два батаљона надвојводе Франца Карлова, а у исти мах дође и брдска батерија, Мајор Пител који је предводио предње страже, раздијели свој батаљон на два дијела, разметне батерије, и тако обрне на се цијелу пажњу устаничку.
Жестока ватар наступи с обадвије стране.
Али ни тада устаници не узмицаху, јер их бијаше 1200 људи. Водили су их одабрани вођи, а земљиште је било по највише за бој угодно. И истом у 5 сахата, кад из Котора дође још батаљон пјешака Арноштових и намјести се с бока па проспе ватру десет до дванаест  пута, устаници почну узмицати.
У 6 сахата чули су се већ пошљедњи пуцња. Бој  је био тако жесток, да су се устаници примицали до самих зидова градских, те су одатле кроз пушкарнице у град гађали. Војска је у опће била оружана острагушама, а посаде градске бјеху истрошиле све метке своје.
Устаници су претрпјели разне губитке нарочито у повлачењу, јер су на њих пуцали са двије тврдиње и из двију брдских батерија.
Имали су до 70 мртвих и 100 рањених, од којих су већину пребацили на црногорску земљу. Али је таке исте штете претрпјела и војска. Устаници су се тукли веома поуздано и нечувеном храброшћу за читавих шест сахата. У њиховим врстама је војевало и и много жена које су показале у истини право шпартанско јунаштво.
У вече послије боја изађу на бојиште устаничке жене да погибалачка тјелеса кући однесу; али им војска не дадне, него их отјера ватром из пушака гдје их изгине више него ли пређе у боју¹.

Напад устаника на Будву

Кад је посада Будве отишла у Рисан, остане у граду само 70 људи под заповједништвом тамошњега капетана. Градска врата бјеху затворена и насипом засута, и никога нијесу пуштали ни унутра ни ван.
Ноћу 9. Октобра могаше се чути пуцњава из опћина Махина и Побора. Дана 10. Октобра смотри посада на дурбине гдје се у Махинама на брежуљку утаборило до 60 устаника са двије црвено-бијеле заставе на којима су били испришивани крстови. Кад је било пред вече могаху се чути пуцњи из пушака и привикивање с једнога бријега на други. Посада се приправи на жестоку обрану за ту ноћ, јер се видјело да се устаници са двије стране примичу к Будви. Устаници су били наоружани врло добрим пушкама, имали су праха изобила, два топа што су били отели на Стањевићима и неколико заробљених аустријских тобџија које су могли при потреби натјерати да пуцају на град.  Посада се доиста веома уплаши, јер су утврђења градска понегдје попустила, а устаницима је била добро позната и свака струга коју су могли употребити.
За то је сва посада била на оперзу и на бој справна. Послије пола ноћи смотре лађу и на њој војску што је по срећи била за посаду, јер је посада још у напријед предвиђала страшно пролиће крви да су случајно устаници задобили град.  Неколико ракета и граната бијаше довољно, да устаници почну узмицати.
Октобра 11. опет узнемирише град, али је само неколико опаљених ракета одагнало предње страже устаничке. У овом сукобу погину три војника и један се рани. У по ноћи тог истог дана могло се опет чути довикивање по бреговима. Устаници су се опет примицали, и предстраже њихове примакле се бјеху до на пушкомет пред град. Почне се жестока ватра и с једне и с друге стране. Устаници су највише гађали на чамце и посјели бијаху кућице које су око града, од којих је неке војска из града ракетама и гранатама попалила. Пуцњава је трајала до зоре.


¹ И ово је сигурно један знак проглашене аустријске цивилизације!!!
Преводник
.......................................................................................................... 

Povstání v Dalmácii

Књига "Устанак у Боци Которској 1869." коју је с чешког превео Стојан Новаковић 1870. (стр. 20 – 23)