недеља, 04. август 2019.

Марко Зец - Манастир Стањевић у свијетлу бокељског устанка 1869 године





Заузеће манастира Стањевића и побуна наших сељака против аустријске власти имало је у своје доба великог и далекосежног одјека. У оно доба ја сам био момче, недорастао да сам узмем учешћа у борби, али многи утисци дубоко су се урезали у мојем сјећању. Онда, па и доцније, слушао сам наше старе, када би у дугим зимским вечерима, сједећи около ватре, препричавали многе онда углављене одлуке, њихове корисне и штетне посљедице, многе крваве догађаје, селидбе, паљевине и остале згоде и незгоде, незаборављајући при томе никад своје погинуле и рањене другове. Овај чланак је резултат свега онога што сам видио и чуо, излажући оно што је битно и што би правом историчару могло користити.
Манастир Стањевић налази се у Будванској опћини, у Поборима. Удаљен је од Будве, према сјеверу, 7 км у правој линији, али пошто нема доброг пута, потребно је пјешаку добрих 2 и по сата хода. Од свог постанка, манастир је био резиденција црногорских владика, а нарочито св. Петра цетињског. Припадао је Црној Гори све до 1837 године, када га је приликом разграничења владика Раде предао пок. Аустрији. Послије неколико година, Аустрија је претворила манастир у тврђаву и смјестила у исти један гарнизон својих војника. Да би манастиру дали што јачу одбранбену снагу, војници су по наређењу сазидали неколико утврда и уништили храм. Онога дана када је св. трпеза скинута са свога стуба у манастирској цркви, десила се незапамћена провала облака, која се не памти до тада, а ни од тада до данас! Штета је била велика, што је овај, иначе сиромашни крај, тешко осјетио. Бујице су биле тако јаке и брзе да су носиле и давиле стоку, рaзaрaлe мeђе, уништавале плодне њиве и винограде чак до мора. У мору, код Будве, било је неколико стотина подављених оваца и коза и остале марве, а многе плодне њиве ни до данас нијесу очишћене од наноса камена и шунка. Ово није нека увеличана прича, него жива истина коју су доживјели наши људи и која се и данас препричава. У опћe, све неродне године које су биле веома честе, те разне невоље и болести, народ је приписивао казни Божјој због уништења манастирске светиње. Осим тога и национални понос наших старих био је страшно понижен, јер нијесу могли гледати непријатеље и туђинце како газе и вријеђају вјековне наше светиње. Незадовољство било је опће и само се чекао згодан тренутак па да се непријатељу освете. Заиста нијесу чекали дуго, него им се брзо пружила весела прилика да се са Аустријом обрачунају.
Августа мјесеца 1869 године Аустрија је одлучила да силом спроведе закон о опћем рекрутовању. То је био знак да сви родољубиви Бокељи одговоре оружаним отпором и да бране своје бокељске привилегије. Све сеоске оnћине ријешише да се оружјем бране, а нарочито Кривошије, Грбаљ, Мајини, Побори и Брајићи. Једног јесенског дана речене године, састану се у Грбљу, у старом манастиру Подластни, највиђенији домаћини Грбља, Побора, Мајина и Браића на договор о заједничком отпору. Пошто су се сви сложили да ће бранити своје име и своје светиње против мрске им Аустрије, то их, парох манастира Подластве, поп Митар Қовачевић окупи около иконе Мајке Божје која се особито поштује и сви скупа, по старом народном обичају, закуну се, да ће се јуначки борити и да један другога издати неће. Ту је одмах одлучено да се почне са побуном, јер је народ на то већ био и припреман, те да побори ударе на манастир Стањевић, Брајићи на тврђаву Космач, а Грбљани на тврђаву Горажду. Чим су се ови домаћини разишли својим кућама, то Побори одмах ријеше, да их Аустрија не би предухитрила и да не би осујетила њихову намјеру, да нападну манастир прве ноћи послије овог састанка.
Да би овај напад извели са потпуним успјехом, утврдише и изведоше овај план: Стане Јоканова Шофран из Горњих Побора носила је редовно неке мање потребе и пошту за тврђаву. Критичног дана, они сачекају Стану у Зечевом Селу и задрже је, намјерно до касне ноћи те јој припријете смрћу, да ништа, ни најмањим знаком не ода и крену с њом према манастиру у глухо доба ноћи.
Кад су Побори дошли пред манастир, они се ради евентуалног изненађења ушанче испред главне капије, која се затварала покретним мостом. Једно двадесетак најотреситијих момака заклони се испред саме капије али у највећој приправности да одмах улете унутра чим се капија отвори. Чим је поштар позвао стражу да отвори капију, командир страже спустио је мост, отворио капију и изашао са неколико стражара. Имао је само толико времена да упита: „Има ли писама?“.
Побори одмах припуцају, убију официра и изложене стражаре и јурну хитро преко моста у тврђаву, да заузму што прије велика унутрашња гвоздена врата, да их посада не би затворила, јер у том случају, сви би изгинули, а дјело не би извршили. Срећом, унутрашња гвоздена врата биjaxy отворена и Побори заузеше доње просторије гдје је била џебана и јурнуше на горње, гдје су се налазили топови. Воjници горњих просторија дадоше отпор, али изненадни напад Побора, на буновне војнике и официре, њихов јуначки јуриш и сјеча са ханџарима присили замјеника команданта тврђаве (пошто је командант био убијен) да им преда исту са тврдом вјером да ће остале официре и војнике поштеђети од убијства. Побори дадоше вјеру и у цик зоре замјеник изађе са осталим официрима и војницима и предаде манастир Поборима. Ови оставише једну чету да чува манастир, а са заробљеним замјеником и осталим официрима и војницима кренуше пут Зечева Села, пјевајући убојите пјесме и пуцајући из пушака. (Једног од првих нападача, Крста Каписоду, који се заиста веома храбро борио, наградио је доцније краљ Никола, поставивши га за командира варошке чете за град Цетиње, иако је овај Каписода био доста хром). У Зечевом Селу, у парохијском дому, Побори почастише заробљенике, а мртве официре и војнике са командантом тврђаве сахранише у гробљу св. Неђеље, гдје им и данас кости почивају.
Послије овога, отпратише заробљенике до краја будванског поља и повратише се весело натраг пуцајући из пушака. Да крунишу своју побједу побише крсташ барјак на врх манастира, а аустријску заставу запалише. Као новог команданта тврђаве одредише из почасти и захвалности Ника Зеца, сина Ђакона Зеца, који је био дуго година писар и дворјанин Владике Рада. Међу собом раздијелише заплијењено оружје и муницију и одредише наизмјенично страже, да чувају манастир од напада аустријске војске.
Браићи, иако су јуначки напали на тврђаву Космач, немогаше је освојити, јер је аустријски гарнизон дочуо за побуну, па је према томе тврђаву још јаче утврдио и био у сталној приправности. Грбљани нaвaлише усред бијела дана на Горажду, али услијед јаке одбране и хитног појачања саме посаде, немогаше исту освојити и послије јуначке борбе, у којој многи погинуше, вратише се дома под оружјем. Аустријске власти, изненађене овим устанцима, појачаше своје посаде по тврђавама и послије мјесец дана кад су стигле накнадне јединице, кренуше да убијају устанике, плијенећи им стоку и палећи њихове домове. Људи под оружјем, видећи надмоћну војску пред собом, спашаваху нејач, жене, дјецу и стоку и пребацише их преко границе у Црну Гору. Црногорци су ове несретне избјеглице братски примили и у Ријеци Црнојевића подијелише им обилне оброке хране и жита. Међутим, сви људи способни за борбу, нијесу остајали у Црној Гори, него су се непрестано тукли и нападали аустријске одреде. Чим су Побори видјели да неће моћи сачувати манастир, запалише џебану и претворише тврђаву у рушевине. Јака аустријска војска, пошто је попалила Горњи Грбаљ и Поборе, кренула је за Браиће да и њих казни и попали. Али, здружени Браићи и Побори дочекаше ову војску на „Јанковом ждријелу“ у Браићима, разбише је и принудише остатке да се једва спасе у тврђави Космач. Овакви окршаји трајали су све до коначног мира који је био потписан у Кнезлацу у Кривошијама, 11 јануара 1870.
Као претставници Побора у Кнезлацу, били су Ђуро Ђаконов Зец и Лазо Марков Зец, оба из Побора. Поменуте претставнике упутио је у најстрожијем повјерењу војвода Машо Врбица, сигурно по наговору књаза Николе, што је још један доказ више, да се књаз Никола за овај устанак доста заузео и да је био очевидно велики пријатељ усташа. Барон Темељ, тадањи аустријски посланик на Цетињу, преко Књаза Николе, замоли оне одбјегле усташе, који су били расути по Црној Гори, да се поврате својим кућама. Али тек на ријеч књаза Николе, сакупише се сви усташе на Цетињу и повратише се скупа са бароном Темељом у Боку, на своја попаљена огњишта. Мало доцније барон Родић, гувернер Далмације, дошао је у Будву, сакупио Грбљане, Мајине, Поборе и Браиће, препоручио им је мир и свечано обећао да се рекрутација неће спроводити у Боки и да ће им запаљене куће Аустрија оградити, што је сво друго фактично и било учињено. Свакако, неким првацима Аустрија куће није подигла.
Овај устанак одложио је за 12 година закон о опћoj рекрутацији у Боки. Тек послије оставке барона Родића био је поново уведен.
Опет је плануо устанак 1882 године у Кривошијама и Горњим Поборима, али већој сили није се могло одољети. Неке породице из Горњих Побора добише од књаза Николе лијепо насеље у Улцињу, те се ове тамо отселише и одгојише лијепу киту људи било у грађанској, или војној служби.
Наши бокељски устанци имали су јаког одјека у читавом српству. О њима се је, у своје вријеме, много писало и они су подигли славу и углед наше Боке. Највећу пажњу посветили су Боки и њеним устанцима војвођански листови, од којих се нарочито истиче „Застава“. д-р Михајло Полит Десанчић написао је у оно доба неколико сјајних чланака о Боки, и било би лијепо да се ти његови чланци објелодане, барем толико, да посјете и упознају нашу бокељску омладину са прошлошћу својих дједова. Заиста, није то била лака ствар да се шака неписмених сељака ухвати у коштац са великом Аустријом, да жртвују своја имања и огњишта и да гледају како им то непријатељ руши и пали, и да у оној тешкој зими 1869 године пресељавају своје породице и стоку у сиромашне и голе крајеве. Вјеровало се у бољу будућност и у ведрије дане и хвала Богу, све се то обистинило унашој уједињеној отаџбини. Зато, нека су Богом просте све те крваве жртве наше прошлости.

У Поборима, на св. Спиридона 1938

Марко Зец, протопрезвитер-ставрофор












Нема коментара:

Постави коментар