Гаврило Руцовић

†Гаврило Руцовић

Србин тијелом и душом, којег дом бјеше сабиралиште бокељских првака, у почетку је се сустезао, ал, кад увидје, да није друге, него да се и под сваку цијену, мора докрајчити с духовним деспотизмом, одјекну му глас на књизи бијелој: “Браћо! Кад смо Божји синови и цареви поданици, несмијемо бити ничији робови!...” “Напријед!” Писмо бокељског љубимца дичног Гаврила Руцовића, нашло је одзива код дичног бокеља херцегновског проте Христифора Лумбардћа, которског Константина Јовановића и морињског попа писца Николе Берберовића, који ћемо слике, надамо се, у идућој Боки приказати; и рисанског Јована Аврамовића  и код бокељских првака, а они су ствар о бокељском владичанству, разгранали по јегову напутку.

Гаврило Руцовић, родио се је с почетком 1826. г. у  Подострогу код Будве. Отац му Јоко и мајка Горде рођ. Петровић-Његош дали га у ман. Подластву игуману Јосифу Бућину те је ту а касније у Будви изучио основну школу. По свршеној клерикалној задарској школи, еп. Јеротије Мутибабић*, рукоположио га је за ђакона и за презвитера 1851. год. Свештениковао је у Будви, гдје га је еп. Стефан Кнежевић запротопрезвитерио 1863. год. на предлог еп. Герасима Петрановића именовало га је Њ. Ц. К. Апост. Вел. Ф. Ј. I. редовним чланом нове консисторије 1873. год. а, Њ. В. Н. I. краљ црногорскиодликовао га команд. орденом Д. I. Али, његовим отвореним српским осјећајима и преданости црквено-пастирској служби, најтрајније је одликовањеона жарка опћа народна љубав која му земне остатке у шкаљарско породично гробље испратила и изнад гроба живи, како му на част имену, а ћеркама и свој часној својти на утјеху служи.

* Ради се о епископу Јеротеју Мутибарићу. 

Јеротеј Мутибарић (1799, Бегеч у Бачкој — 1858, Сремски Карловци) био је српски свештеник, настојник манастира Гргетег и далматински епископ