………………………………………………………………………………………....
Напад и
освојење тврдиње Стањевића
Источно
од Будве на горама које дијеле приморје далматинско од Ријеке, најжупнијег удоља Црне Горе, стоји некадашњи православни
манастир Стањевићи, у ком је некад за неко вријеме и владика Црногорски наставао. Млечићи су му дозидали као неку
утврђену стражару, коју године 1722 предаду тадашњему црногорскоме владици, да се има гдје
склонити од Турака кад затреба. Кад су касније Црногорци спрам Турака боље
стајали, и није им требало осим Цетиња никаква другог заклона, - Стањевићи
опусте и мало по мало се оборе. Касније, а то године 1814, влада бечка откупи
то мјесто за 200000 фор. у сребру о оправи га за обрану. Стањевићи су наврх
високе горе, над једним тјеснацем који
води у Црну Гору. Како је тај тјеснац
један од најглавнијих путова који састављају Црну Гору с морем, није
чудо, што су Црногорци многе године крваве бојеве били око тога важнога мјеста.
У садашњем градићу Стањевићима има зид на два ката са још неколико побочних
зидова и околним платном. Преко покретног моста долази се међу прва платна, па
тек одатле унутра у градић. У градићу су три топа, један за шест а други
дванаест фуната. У посади има шест тобџија
и четрдесет ловаца. Заповједник је био поручник.
Кад су
устаници 9. Октобра опколили градић, заузму главни положај на вису више града,
и оданде стану пуцати на посаду, отискујући у исти мах и камење с висине у
град.
Неколико
Морлака којима се заповједник био повјерио да му доносе у град храну о који су
се затекли у граду, видећи да град не може одољети устаничком нападају, отворе
устаницима једна вратаоца за излете из
града, кроз која они уђу унутра.
Прва
жртва која је пала, био је заповједник градски. Посада положи оружје у ропство,
јер јој ништа друго не бјеше остало. Устаници
заузму сву војену оправу и три топа. Како у устаника није било хране на
одмет, нити мјеста гдје да склоне заробљенике, нити залишних људи који да их
чувају, узму само оружје од њих и сјутра дан их пусте с погодбом упбичајеним у
таким приликама, да више на устанике не војују.
Напад
устанички на тврдиње Горажду и Св. Тројицу
Намамљени
добром срећом на Стањевићима устаници огледају 10. Октобра да освоје тврдињицу
Горажду и да почаркају око тврдињице Тројице.
Тврдињица
Тројица налик је на крст, А Горажде је на горама иза Котора, и раздалеко су
једна од друге до 1500 корака. У објема
су топови различите сорте. Тројица влада путем из Котора у Будву. Посаде су у
тврдињицама од двије педесетине Вимпфенове пјешадије и неколико тобџија.
Посадом у Горажди заповиједао је поручник Блуменштајн.
11.
Октобра смотре градске страже како се устаници примичу у гомилама, али их на
скоро изгубе из очију. Сахат након тога примакоше се из ненада веће чете, које
у заклону врло угоднога високим камењем и пукотинама посијанога земљишта одмах
почну палити.
Устаници
навале већим бројем најприје на тврдињу Горажду, и док су једни старали се да
заузму насипе, други су кушали да по зидовима удју у град. Посаде из Горажда и
Тројице одговарале су до душе пуцњавом, али се преко свега тога Горажде не би
могло никакао одбранити од жестокога устаничког напада, да у три сахата не
стиже помоћ. Из Котора дође два батаљона надвојводе Франца Карлова, а у исти
мах дође и брдска батерија, Мајор Пител који је предводио предње страже,
раздијели свој батаљон на два дијела, разметне батерије, и тако обрне на се
цијелу пажњу устаничку.
Жестока
ватар наступи с обадвије стране.
Али ни
тада устаници не узмицаху, јер их бијаше 1200 људи. Водили су их одабрани вођи,
а земљиште је било по највише за бој угодно. И истом у 5 сахата, кад из Котора
дође још батаљон пјешака Арноштових и намјести се с бока па проспе ватру десет
до дванаест пута, устаници почну узмицати.
У 6
сахата чули су се већ пошљедњи пуцња. Бој је био тако жесток, да су се устаници
примицали до самих зидова градских, те су одатле кроз пушкарнице у град гађали.
Војска је у опће била оружана острагушама, а посаде градске бјеху истрошиле све
метке своје.
Устаници
су претрпјели разне губитке нарочито у повлачењу, јер су на њих пуцали са двије
тврдиње и из двију брдских батерија.
Имали
су до 70 мртвих и 100 рањених, од којих су већину пребацили на црногорску
земљу. Али је таке исте штете претрпјела и војска. Устаници су се тукли веома
поуздано и нечувеном храброшћу за читавих шест сахата. У њиховим врстама је
војевало и и много жена које су показале у истини право шпартанско јунаштво.
У вече
послије боја изађу на бојиште устаничке жене да погибалачка тјелеса кући
однесу; али им војска не дадне, него их отјера ватром из пушака гдје их изгине
више него ли пређе у боју¹.
Напад
устаника на Будву
Кад је
посада Будве отишла у Рисан, остане у граду само 70 људи под заповједништвом
тамошњега капетана. Градска врата бјеху затворена и насипом засута, и никога
нијесу пуштали ни унутра ни ван.
Ноћу 9.
Октобра могаше се чути пуцњава из опћина Махина и Побора. Дана 10. Октобра
смотри посада на дурбине гдје се у Махинама на брежуљку утаборило до 60 устаника
са двије црвено-бијеле заставе на којима су били испришивани крстови. Кад је
било пред вече могаху се чути пуцњи из пушака и привикивање с једнога бријега
на други. Посада се приправи на жестоку обрану за ту ноћ, јер се видјело да се
устаници са двије стране примичу к Будви. Устаници су били наоружани врло
добрим пушкама, имали су праха изобила, два топа што су били отели на
Стањевићима и неколико заробљених аустријских тобџија које су могли при потреби
натјерати да пуцају на град. Посада се
доиста веома уплаши, јер су утврђења градска понегдје попустила, а устаницима
је била добро позната и свака струга коју су могли употребити.
За то
је сва посада била на оперзу и на бој справна. Послије пола ноћи смотре лађу и
на њој војску што је по срећи била за посаду, јер је посада још у напријед
предвиђала страшно пролиће крви да су случајно устаници задобили град. Неколико ракета и граната бијаше довољно, да
устаници почну узмицати.
Октобра
11. опет узнемирише град, али је само неколико опаљених ракета одагнало предње
страже устаничке. У овом сукобу погину три војника и један се рани. У по ноћи
тог истог дана могло се опет чути довикивање по бреговима. Устаници су се опет
примицали, и предстраже њихове примакле се бјеху до на пушкомет пред град.
Почне се жестока ватра и с једне и с друге стране. Устаници су највише гађали
на чамце и посјели бијаху кућице које су око града, од којих је неке војска из
града ракетама и гранатама попалила. Пуцњава је трајала до зоре.
¹ И ово
је сигурно један знак проглашене аустријске цивилизације!!!
Преводник
..........................................................................................................
Povstání
v Dalmácii
Књига
"Устанак у Боци Которској 1869." коју је с чешког превео Стојан
Новаковић 1870. (стр. 20 – 23)
Нема коментара:
Постави коментар