Пелинска рудина на Видов-дан 1914. год.

 

Пелинска рудина на Видов-дан

1914. год.

 

Прошле године о Тројичин-дану, одредисмо да и у овом крају опћ. Грбља сваке године на Видов-дан у цркви св. Тројице учинимо спомен за душе изгинулих Косовских осветника, ослободитеља наше браће, која пет вјекова чамише под Турским јармом. 

Лани, као први пут не обзнанисмо довољно народ, па је у малом броју присуствовао свечаном помену. Ове године колико свештенство, толико и Туторство са црков. савјетом побринуше се и објавише на вријеме народу, па је овогодишња Видовданска прослава одвојила од лањске у сваком погледу. 

Истом је сунце грануло, забрујаше звона са речене цркве, поче се народ окупљати. Полеће велико и мало, старо и младо обојега спола из свих пет околних села. Тачно у 9 сати почела је света литургија, коју отслужише два свештеника: Давидовић и Кнежевић. Црква бијаше дупком пуна побожних Срба, Српкиња и Српчади. Више много, него ли и о Тројичин-дану, која је свечаност највећа у Грбљу. Иза литургије опјеван је парастос за изгинулу браћу Косовске осветнике. Уз поменута два свештеника служио је и пoп Л. Даичић. При свршетку преч. Давидовић укратко, а језгвовито предочио је значај Видовданске прославе. Почео је од тужног дана Косовског боја, па до свршетка прошлогодишњег рата. Говор је свакога дирнуо, а особито кад напомену времена тужног Србиновог робовања Турчину, Драгашевићевом:Јеком са гусала: 

„Србин сије, а Турчин пожњева;
„Србин роди, а Турчин одводи;
„Србин ради, а Турчин се слади.“ 

Али данас нема више тога срамног робовања, Косово је освећено и сва Стара Србинова Отаџбина слободна. Сви присутни сузама радосницама оросише очи. Преч. г. Давидовић заврши са св. писмом: „Смрт није погибија, већ пут, који води к воскресенију“.

Иза ове срдачне проповиједи народ је изљегао и посједао, да се мало одмори иза двосатног стајања на ногама. Пошто се одморисмо, устаде преч. Кнежевић, те изручи свима поздрав од „Српске Зоре“, тумачећи им, што је „Срп. Зора“ и чему је намијењена, те замолио, да свак, по могућности, приложи малени Видовдански дарак. На то устадоше два мјесна учитеља и у мало часа сакупише износ од К 34-55. Пошто сабрасмо Видовдански дарак, почело је пјевање и играње нар. кола, које је потрајало до 2 сата иза подна, по том се народ разиђео својим кућама, носећи у срцу милу успомену и поздрављаху се: „До године и Још боље, ако Бог да !“ 

Иза подне чуло се на више мјеста пјевање и пуцање из пушака наших чобана, али око 7 сати на вече све умукну, као сребром заливено усљед тужног и жалосног случаја у Сарајеву, кад несретни глас и до нас дође, те ми падоше на ум ријечи пјесника с Ловћена: 

Чашу меда још нико не попи,

Што је чашом жучи не загорчи. 

Ђуч.

 

СРПСКА ЗОРА Бр. 9 1914

Грбаљ – Пелинска Рудина – Обнова цркве светог Николе

Изволенїем оца и поспешенїем сина и свршенїем васесветаго духа обнови се и распространи се єже зримое сїи храм св. архіереа Хр. Николе свом кнежином и станом Туїковић, и сградише храм сїи на месте сем, и пописаше икон, двери, камере и часни крест, и кои се трудише и настоја и мајстором платише, и кои место подументе даше, и сви к спасенију приведоше се, услишаше глас евангелски: приди, благословени оца моего, и тако створише се велии помен во си вѣк и будушти, амин.

 

И паки минувшим лѣтом произволенїем божїем и молитвом св. оца Николе пописа се по зиду, и украси се настојанием кнеза Пера Туиковић, са свом стаїом, и биће сви именом уписати.

Првом свештеници:

протопоп Сћепан Влатковић от Шишић, и поп Перо из Туиковић, поп Станиш от Пелинов, поп Вуко Лепавић. –

 

Село Шишић: Вуко Крашић, Вуко Радов, Вуко Стїепов, Ђуро Стїепов, Јано Вуков, Іво Миров, Вук Станишин, Ђуро Антов, Сладо Радов, Нико Ђурин, Іво Марков, Милош Ратков, Нико Сћепанов, Ђуро Кордић, Пјеро Донков, Димитри Івов, Милош Воинов, Раде Вуїашков, Станиша Нїков, Вуко Марков, Раде Стїепов, Іво Стїепов, Іво Станишин, Вук Нїкшв, Вуко Марков, Ђуро Іванов, Іово Ћуров, Вуко Дмитров, Вукац Косіер, Раде Ђуров, Іво Місин, Іво Вуков, Раде Перашев, Вуко Гавов и Стіепо Милін, Вучета Милін. –

 

Село Пелиново: Перо Радов, Вуко Перов, Раде Перов, Стіепо Ђуров, Раде Вуков, Перо Вуков, Сладе Вуков, Ћуро Раданов, Воин Ћукин, Іво Воинов, Мирко Брачовић, Перо Ћуров, Радо Маров. –

 

Село Туіковић: Іво Ніков, Стіепо Мирков, Вуко Мирков, Вуко Івов, Вуко Ћуков, Стіепо Ђуров, Ђуро Јанков, Сладо Мизин, кнез Мілін, Нико Рашковић. –

 

Село Належић: Ђуро Перов, Ніко Станишин, Іво Вуков, Іво Луков, Ђуро Марінов, Лазо Стіепов, Вуко Івов, Перо Вуков. –

 

Село Ти(ш?)тел: Стіепо Вуков, Іво Івов, Іово Илин, Степо Вулов, Станиша Божов, Иліа Стіепов, Вуко Івов, Радо Вуков. –

 

Село Сутвара: Ћуро Радов, Вуко Ніков, Станое Ивов, Стіепо Воіанов, Нико Радов, Іво Тердін, Раде Вукчев, Іво Перић, Вуко Ников, Марко Івов. –

 

Село Дуб: Вуле Перов, Ніко Вулов, Раде Вулов, Нікола Вулов, Іво Ђуров, Станиша Перов, Ђуро Чобов, Марко Вучетин, Вуко Стіепов, Іво Перов, Милош Перов, Нико Ђуров, Вуко Івов, Стіепо Маровић, Ђуро Вуков, Раде Вукћев, Вуко Ніков, Станиша Вулов, Божо Івов.

 

Створише се вѣчни помен, бог прости.

Тогда бившу же патріарху пекскому кірію кір Мовсеи и преосвештеном мітрополіту цетінскому и владества(?) и Скендеріе и Чрніе Гори и пріморском кірію кір Данил благословеніем в л. с.З.К.З. от р. Х. ≠.а.ф.и..

 

Рука Димитріа многогрешног писара.

 

Натпис у цркви на Пелинској Рудини у Грбаљској. –

Шем. Б. К. 1890, 39