„Босанско-хрватска ћирилица!?!”

 1902.

„Босанско-хрватска ћирилица!?!” 

Ми смо Срби већ свикли слушати свакојака извртања и увреде са стране наше “браће” Хрвата, на нас ништа и не изненађује. То је ваљда и узроком, што до данас нико и не проговори о “босанско-хрватској ћирилици”. Истина, и не треба да се на братске увреде обазиремо, јер многи од њих и не знају ништа друго; али кад један учени професор изврће истину и тијем нас очито вријеђа, онда морамо да се на то обазремо и да његов безобзирни поступак осудимо.

Професор Др. Ђуро Шурмин у познатој својој „Povjesti kniževnosti hrv. i srp.” пронашао је некакву босанско-хрватску ћирилицу. Није му доста било, што је написао такову књигу, која је атентат на Српство и српску књижевност, него још изврће и такове истине да човјеку памет стане. На страни 31 речене књиге вели за ћирилско писмо: “poznato je pod imenom bosansko-hrvatske bukvice”. Зар је то још неком познато, осим самом госп. Шурмину ?

Кад би га нешто чуо босански бан Стефан Котроманић, преврнуо би се у гробу. А шта би му само рекао фра Матија Дивковић? Бан Котроманић називље свој језик српским, а наравски да му је и писмо српско, баш то исто, што га тако криво зове госп. Шурмин. Котроманић вели у својој повељи од године 1333. ово: в тому с Д повладкие латнисци а дви српкецие... [Монumenta serbica стр. 107]. Фра Матија Дивковић, који је на триста година послије Котроманића, вели: ... наук карстиански писан незнком словинским и слови сарпскиеми.." На другом мјесту вели: „плач Блажене Дивице Марие, кои плач неписавши сарпски..." На трећем мјесту вели: „кврши како Икрам коне верши исписакани сарпски..." На четвртом мјесту вели: „Живот свете Катарине сложен верше, коие верше исписавши сарпски...” Још има таквијех примјера, али је и то доста, па да се види извртање истине.

Дакле ћирилицом је писао и Матија Дивковић, али му не бјеше ни накрај памети, да је назове босанско-хрватском ћирилицом, већ напротив српском. А да не би ко рекао, да Фратри босански нијесу то писмо сматрали својијем рођенијем писмом, већ га за то звали српскијем, што њим писаху и Срби у Србији, ево и за то примјера: Фра Стипан Јајчанин, који је писао истијем писмом као и фра Матија, вели у предговору своје књиге „Исповиед, карстианска и наск” ово:”… веома су потребите къниге о Босни и наша слова и наш иезик”. Та је књига штампана у Млецима 1704. Дакле, допустиће госп. Шурмин, да се то писмо зове својијем правијем именом “српска буквица”, а не ни “босанска” ни “босанско-хрватска”.

Проф. Шурмин употребљава то своје фантастично и измишљено име за наше српско писмо на више мјеста; тако на страни 77, 114, 183.

На страни 115 вели за босанску књижевност ХVII. вијека, да та “franevačka kniževnost ima u tomu svoju vrijednost, što predočuje čisti narodni govor kao najbola hrvatska proza u XVII. stoleću;” Ради би били знати на чему г. професор темељи хрватство овијех фрањеваца? Је ли на темељу вјере? Биће да је тако, јер тога се је г. професор држао при писању ове своје “Povjesti kniževnosti“. Ко је католик, стрпао га је у хрватску литературу, па макар он био најватренији Србин. Зар је то објективност? Зар је то озбиљан рад једног ученог професора?

Погледајмо његову објективност само у једном примјеру! Говорећи о Матији Дивковићу вели на стр. 116: “Od ńega nam je ostao nauk krstjanski za narod slovinski, izdan u Mlecima 1611. a poslije više puta. Taj je nauk preveden s latinskoga jezika „u jezik slovinski i slovi srpskiemi” (t. j. ćirilskimi)” Госп. професор ако и наводи Дивковићеве ријечи „slovi srpskiemi", ипак измишља неко ново име, које је по Буди њему и његовијем неумјеснијем идејама. Ми то осуђујемо а сажаљевамо хрватску интелигенцију, која још никад не ће да се опамети.

Кад би нам г. Шурмин могао макар једнијем писанијем спомеником босанскијем доказати и назив ћирилице босанско-хрватска, онда би му одобрили; али овако не, док сва документа стоје на нашој страни. Сви босански споменици говоре за оправдани назив ћирилице “српска буквица”. Ко протавно мисли, љуто се вара.

Вл. Богићевић