Начин судовања пред Грбаљским судом
(Истинити догађај од XVII. стољећа
).
Два оца излазе пред суд, да се правдају
о вјеридби сина и шћери.
Судац: «Шта
тражишти, Јово (отац дјетића) од Ђура?»(отац дјевојке).
Јово:
«Богме, господо, испросио сам у њега дјевојку обичајем земаљским, ево на
здравље по године, и он ми је обећао за мојега сина мислим да сам му част
нанио, па, како што се чује, хоће да ми врати за част срамоту и да од мене
учини маскару (поругу, грдило, бруку) што се до сад није чинило по земљи и по свијету;
а ето га ту,па га питајте за који узрок и како се од вашијех госпоцкијех образа
не стиди.»
Судац: «Казуј,
Ђуро, је ли истина што Јово говори и немој лагати, док нијеси овдје остао под гомилом¹).
Ђуро: «Ах,господо,
немојте ме за ову моју грдну срамоту питати, еле немам очи, да вас гледам нити уста,
да вам зборим; али није куд камо нити је размицања, него кажем вам да је то истина
жива; али која фајда кад ми је дошло већ да се моја кућа ископа? зашто моја, да
опростите, жена неће па ни дјевојка никад жава да пође за његовијем сином. Сад,
господо ,ето вас а ево мене; ваша сабља мој врат (приклони главу), пак сијеците
кудер хоћете,»
Судац: «Брже
боље доведи овдје твоју жену и шћер.»
Судац(матери
): «Камоте, Стане? Је ли истина да си ти под старост убезобразила и твога мужа образ
хоћеш да под ноге бациш? Од кад су почеле матере заповиједати код жива оца? Него
се прекрсти,²) док нијеси пошла сад под гомилу. Не кољи двије породице. Знаш, Стане,
да није ово мала работа, с које се може догодит и доста зла.»
Стана: «О господо,
о судници! Чујте ме, а немате кога. Жена је, говори се, свака дугокоса а краткоумна,
ма богме и њој је мио образ као душа. Знајте да сам ја моју шћер вјерила кад ми
је домаћин по свијету био, а то случајно и ево како. – Једно јутро
кренемо у пазар ја и Јока Станкова и идући путем у разговору видимо да смо обје,
да опростите, тешке. Будући пријатељице од дјетинства, и да боље до смрти буде
наше пријатељство, рекосмо једна другој, ако родимо једна дјетића а друга
дјевојку, да их вјенчамо, а ако буде обоје мушко, да их побратимимо, а ако
женско, посестримо, и руку на руку дамо. Што иде, то брзо дође. Јока помаши³) дјетића
а ја дјевојку, и што је наречено, то бива обречено; ми их још у колијевкам вјерасмо.
Ја лагати не могу ни моју вјеру сломити, док сам жива. Ето дјетића а ето дјевојке:
ако они пред вама реку да неће једно друго узети, олиш мене моје душе, свакоме
своје поштење и срамота при себи а моје при мени, пак ви судите и лијечите како
најбоље знате и умијете, и опростите.»
Судац (парничарима):
«Оступите сви на страну.»
Одмакнувши се на страну парничари, суд
ријеши овако:
«Не мећимо, браћо, нови закон у стару земљу, нити питајмо
дјетића али дјевојку, ни дјевојку али дјетића, него да је не узме ни један ни други,
да поврати поштење⁴) једно другоме и да Ђуро даде Јову
прво кумство мокро које му се деси у кући а наречени и несуђени вјереник, син Јокин,
да буде за кума дјевојци Станиној, кад се уда.»
Призову дакле парничаре и пресуду
им јаве те их пољубе, и у истиној и незазорној љубави оставе. Дјетићи се на своје
вријеме ожене, дјевојка се уда и потпуно изврше ову осудбину.
Године 1852.
¹)Док нијеси каменован.
²) Прођи се.
³) Роди.
⁴) Ријеч.
Нема коментара:
Постави коментар