Кирило Митровић

Кирило Митровић

Рођен је у Будви прије около 50 г. од поштених радничких родитеља Јока и Стане. Предак му предигао из Црне Горе, од крви, и населио се на Челобрдо више племства Миковића, а код Митровића, на извору „Врелу“. По закону паштровске банкаде убројен је у племство Митровића код ког је најприје стигао. С Челобрда пријешли у Махине а одатле у Будву. По гимназији и богословији, преподнио је на богословском факултету у Черновцима. Професоровао је у богословији у Задру, а био извјеститељ консисторије у Котору. Његове врлине попеше га на свјетилник захум.-расијске епархије 1905. г. Наше најплеменитије жеље прати молба Свемогућему Богу за остварење његових светих жеља у повјереном му Божјем винограду.

Петар Миџор

†Петар Миџор

Ријетки су духови какав бјеше овај дични син славних Паштровића, који дадошеСрпству и православљу много заслужних синова. Тек овакво срце могло је даосјети неправду учињену брату заслужном игуману Синесији Давидовићу, теконаки ум  могао је да предвиди да ће из борбе правда ускрснути, и тек онакикарактер могао да за опћу корист и част Боке, стави на коцку све што му јенајмилије, и да неумрлом књижевнику и отачественику Стевану Мит. Љубиши,премногозаслужном калуђеру Митрофану Бану, данашњем славно владикујућеммитрополиту црногорском и бокељској ревносној сабраћи и првацима, повјеринамјеру и узвиси користи од успјеха ако на владичанску столицу буду сједалиљуди, апостолских врлина и мјесних увуђавности. За оваквим талентом изагријала су се браћа да деспотизму учине крај!

Петар Миџор рођен је 25. јуна 1838. на Поповој Њиви у Паштровићима.Манастири нам онда бјеху прибјежиште и како рече блажени Августин, духовнегимназије. И он је прво слово научио у оближњем м. Градишту. Он је 1860 г. свршио криликалну школу у Задру. Потоме је учитељевао у Кашћелу, гдје се је иоженио с ријетком домаћицом Маријом, рођ.  Греговића. Касније је учитељеваоу бившој Српској народној школи у Рисну, а завршио је учитељство у Будви. Нијему било у Боки равна учитеља. Зађаконио га је 1863. епископ Стеван Кнежевић.Није било у Боки даровитијег проповједника Божјег слова. ГерасимПетрановић, произвео га је за окружног будванског протопрезвитера 1875. г. Напредлог епископа Герасима Петрановића, именовао га је цар и краљ  ФранцЈосиф, за редовна члана консисторије 1882. г. Одликовао га је цар златнимкрстом за заслуге и витешким реда Ф. Ј.I. и кнез Никола I. витешким орденомДанила I. четвртог степена. Умро је 15. јула 1893. на Црнојевића Ријеци, гдјебјеше отишао на 400. год. прославу ободске штампарије. Тијело му је свечанопренешено и сахрањено гдје се крстио и најприје причестио, родну груду м.Градиште. Водство, за основање бококоторског владичанства, предао јебокељском љубимцу ондашњем будванском пароху и окружном проти, а тај је†Гаврило Руцовић.    

Гаврило Руцовић

†Гаврило Руцовић

Србин тијелом и душом, којег дом бјеше сабиралиште бокељских првака, у почетку је се сустезао, ал, кад увидје, да није друге, него да се и под сваку цијену, мора докрајчити с духовним деспотизмом, одјекну му глас на књизи бијелој: “Браћо! Кад смо Божји синови и цареви поданици, несмијемо бити ничији робови!...” “Напријед!” Писмо бокељског љубимца дичног Гаврила Руцовића, нашло је одзива код дичног бокеља херцегновског проте Христифора Лумбардћа, которског Константина Јовановића и морињског попа писца Николе Берберовића, који ћемо слике, надамо се, у идућој Боки приказати; и рисанског Јована Аврамовића  и код бокељских првака, а они су ствар о бокељском владичанству, разгранали по јегову напутку.

Гаврило Руцовић, родио се је с почетком 1826. г. у  Подострогу код Будве. Отац му Јоко и мајка Горде рођ. Петровић-Његош дали га у ман. Подластву игуману Јосифу Бућину те је ту а касније у Будви изучио основну школу. По свршеној клерикалној задарској школи, еп. Јеротије Мутибабић*, рукоположио га је за ђакона и за презвитера 1851. год. Свештениковао је у Будви, гдје га је еп. Стефан Кнежевић запротопрезвитерио 1863. год. на предлог еп. Герасима Петрановића именовало га је Њ. Ц. К. Апост. Вел. Ф. Ј. I. редовним чланом нове консисторије 1873. год. а, Њ. В. Н. I. краљ црногорскиодликовао га команд. орденом Д. I. Али, његовим отвореним српским осјећајима и преданости црквено-пастирској служби, најтрајније је одликовањеона жарка опћа народна љубав која му земне остатке у шкаљарско породично гробље испратила и изнад гроба живи, како му на част имену, а ћеркама и свој часној својти на утјеху служи.

* Ради се о епископу Јеротеју Мутибарићу. 

Јеротеј Мутибарић (1799, Бегеч у Бачкој — 1858, Сремски Карловци) био је српски свештеник, настојник манастира Гргетег и далматински епископ