Петар Миџор

†Петар Миџор

Ријетки су духови какав бјеше овај дични син славних Паштровића, који дадошеСрпству и православљу много заслужних синова. Тек овакво срце могло је даосјети неправду учињену брату заслужном игуману Синесији Давидовићу, теконаки ум  могао је да предвиди да ће из борбе правда ускрснути, и тек онакикарактер могао да за опћу корист и част Боке, стави на коцку све што му јенајмилије, и да неумрлом књижевнику и отачественику Стевану Мит. Љубиши,премногозаслужном калуђеру Митрофану Бану, данашњем славно владикујућеммитрополиту црногорском и бокељској ревносној сабраћи и првацима, повјеринамјеру и узвиси користи од успјеха ако на владичанску столицу буду сједалиљуди, апостолских врлина и мјесних увуђавности. За оваквим талентом изагријала су се браћа да деспотизму учине крај!

Петар Миџор рођен је 25. јуна 1838. на Поповој Њиви у Паштровићима.Манастири нам онда бјеху прибјежиште и како рече блажени Августин, духовнегимназије. И он је прво слово научио у оближњем м. Градишту. Он је 1860 г. свршио криликалну школу у Задру. Потоме је учитељевао у Кашћелу, гдје се је иоженио с ријетком домаћицом Маријом, рођ.  Греговића. Касније је учитељеваоу бившој Српској народној школи у Рисну, а завршио је учитељство у Будви. Нијему било у Боки равна учитеља. Зађаконио га је 1863. епископ Стеван Кнежевић.Није било у Боки даровитијег проповједника Божјег слова. ГерасимПетрановић, произвео га је за окружног будванског протопрезвитера 1875. г. Напредлог епископа Герасима Петрановића, именовао га је цар и краљ  ФранцЈосиф, за редовна члана консисторије 1882. г. Одликовао га је цар златнимкрстом за заслуге и витешким реда Ф. Ј.I. и кнез Никола I. витешким орденомДанила I. четвртог степена. Умро је 15. јула 1893. на Црнојевића Ријеци, гдјебјеше отишао на 400. год. прославу ободске штампарије. Тијело му је свечанопренешено и сахрањено гдје се крстио и најприје причестио, родну груду м.Градиште. Водство, за основање бококоторског владичанства, предао јебокељском љубимцу ондашњем будванском пароху и окружном проти, а тај је†Гаврило Руцовић.    

ЈАВНА БЛАГОДАРНОСТ

У часу највећег одушевљења, при највећој радости и задовољству, као гром из ведра неба стиже нашу породицу немили удес, крута смрт лиши супругу вјерног војна и синове милог родитеља и хранитеља, нашу ојађелу  породицу остави за увијек домаћин у пуној мужевној снази, наш никад незаборављени супруг и отац 

ПЕТАР вит. МИЏОР 

Протопрезвитер Консисторијални 

који отишав на Ободску прославу у путу из Подгорице на Цетиње предаде Богу своју душу од сунчаног удара на Ријеци Црнојевића дана 16/28 Јула у 55. години свог земаљског живота. Но при овој тешкој жалости, у дубоким уздисајима за овијем ненакнадивијем губитком, наше тугом савијено срце не ћe бити кадро да изрази оне ocjeћaje, које до гроба гојити морамо према оном многобројном саучешћу, према свима, који нам притекоше у помоћ, да нам ову љуту невољу и тугу умање и ублаже. 

На првом мјесту света дужност позивље нас, да са дубоквм поштавањем изразимо најтоплију благодарност престолу Његовог Височанства, Витешког Господара Црне Горе, Књаза Николе I, који је изволио удостојити нас особите милости, што је на глас смрти нашег милог покојника употребио сва могућа срества, да се што сјајније ода на Цетињу посљедња почаст нашем незаборавном покојнику а иза тога издао налог, да једно одјелење црногорске војске прати до границе земне остатке покојникове. Истом благодарношћу ганути смо према Његовој Свјетлости, црногорском престолонашљедннку Данилу, који је са господом дворским достојанственицима изволио присуством својим увеличати спровод на Цетињу. Такођер нек је вјечна хвала и благодарност Његов. Високопреосвештенству, Г. Митрофану Бану, црногорском Митрополиту, који је изволио отпратити иашег милог покојника и ријетким заузимањем улагао све своје силе на Ријеци Црнојевића и на Цетињу, да нашу тугу ублажи, Њиховим Високопреосвештенствима ГГ. Сави Косановићу и Никанору Ружилићу; срдачна хвала свим осталим црквеним и свјетовним достојанственицима, православиом свештенству и свој браћи Србима и свим Словенима, који не пожалише труда, да земне остатке покојникове са Цетиња отпрате.  

Вјечна хвала и признање гг. Докторима Огненовићу, Јојкићу, Папи-у, Саламбросу, Ковачевићу и докторанду медицине Марићу, што прегнуше свим силама, у колико им знаност допушташе, да покојника из ненаситивих жвала горке смрти отргну. Нек је вјечна хвала и благодарност Пречасном Г. О. Иву Микељу, који се на граници захвалио Црногорцима на њиховом срдачном саучешћу и почасти указаној у овој прилици; Г. О. Марку Зецу, који са својим Браићима похита, да ода покојнику посљедњу почаст;

О. Игумну Дионисију Миковићу и 0. Марку Поповићу, који се ганутим говорима за увијек опростише са љубљеним покојником; цијелом православном свештенству, које покрај тешког и дугог путовања дође на гроб, да пролије сузу жалосницу и да свом у Христу брату каже посљедњи збогом. Срдачна хвала и благодарност нашој ужој браћи Паштровићима, који на глас смрти похрлише на границу, да прихвате тијело покојниково и по његовој жељи однесу онамо, гдје је први пут зору угледао а затим га у оноликом

мноштву и са онако срдачним саучешћем отпратише до вјечног боравишта, чим показаше колико су покојника љубили и штовали. Не можемо а да се на овом мјесту са великом благодарношћу не сјетимо вијенаца, којима украси мртвачки сандук: опћина Будванска, опћина Паштровска, Туторство правосл. цркве Св. Тројице у Будви, омладина Будванска и покојникови бивши ученици. Велика хвала свакоме ономе, који нас се сјетио у овој тужној згоди било брзојавом, било писмом или утјешљивим ријечима настојао, да нам љуте ране залијечи.

Вјечна хвала Његовом Високопреосвештенству Госп. Герасиму Петрановићу, Бококоторском епископу, који је очинском љубави настојао, да нас из даљине утјеши а затим у Котору радио, да се што прије узмогне приредити свечани парастос у катедралној цркви.

Увјеравамо најпосље свакога без разлике, да ћемо се с највећом благодарношћу до гроба сјећати свеопће љубави указане нам у овој тужној прилици молећи Бога, да свакога уклони од оваква тешка и ненадна ударца и да свакоме

у радости и весељу узмогнемо барем у неколико саодговорити оној љубави, којом нас је у овој тужној згоди вјечно задужио. 

У Котору 23. Јула 1893.

 

Марија удовица Миџор, рођена Греговић супруга 

Даринка Миџор рођ, Петрановић невјеста 

Поп Никола Миџор, рисански парох 

Стефан Миџор слушалац Филозофије 

Данил Миџор, 

Владимир Миџор,

бр. 7 1893