Вук Врчевић - Свадбени обреди и пјесме Маиниа, Побора и Браића

 

Свадбени обреди и пјесме 

Код три Боко-которске опћине Маини, Побори и Браићи у горњем приморју

 

Ове све три опћине, које спадају под Будванским дистректом, граниче с Црном гором. По ничему не можеш разнати једне од други осим по нарјечију: иста ношња с главе до нога, исти дух и обичај, а сви христјани без једнога римокатолика.

Као што се сви у ове крајеве држе једног истог обичаја и обреда о Божићу и 0 крсному имену, тако се може рећи и о свадби, с неком малом разликом као што сам о обичајима рисанским опширно доказао; зато изостављам да не бих поновљавао по други пут једну исту ствар чим бих и читаоцима досадио, и књига би, без икакве користи, већа била.

Износим само оне пјесме које се о свадбама код напоменуте три опћине пјевају, и које се не налазе измеђ они рисански. Ево их редимице:

 

а). Кад сватови полазе по ђевојку

Пођте с Богом кићени сватови!

За ран нама снаху доведите

За косом јој сунца донесите,

У њедарца јаснога мјесеца,

А у руке двије ките мира

Да је мирна једн’  и друга банда,

А највише Јову мила мајка.

 

б). Кад младожења полази на вјенчање.

Облак се вије по ведром небу,

А млади Јово по б’јелом двору,

Опроштај иште од своје мајке,

Од своје мајке од свога оца:

“Опрости мени моја мајчице,

Мила мајчице, б’јела црквице!

Опрости мене, и благосови ме,

Ја ћу да идем да се вјенчајем

За туђу сеју, из туђег села

За туђу сеју, за моју љубу.”

 

в). Кад долазе сватови по ђевојку.

Добро дошли кићени сватови!

За Марију лијепу ђевојку!

Од рода се одјељује Мара,

А жао јој рода оставити;

Јово Мари тако говораше:

“Што т’ се Маре жао одјелити

Од свог оца и од миле мајке,

И од браће и од братучеда

Од сестара и мили заова?

И ја Маре доста рода имам:

Имам тајка, имам милу мајку,

Имам браћу, имам братучеда,

Имам сестре, имам невјестава

Не ће на те Маро помрзјети,

Него ће те срцем миловати;

Оће Маре, жими моја глава!”

 

г). Код куће ђевојчине.

Освану зв’језда на ведром небу,

А млади Јово пред дворе Мари,¹)

Оком је гледа, тихо говори:

Јеси ли Маре пешкир навезла?”

“Јесам навезла, нјесам довезла

Нестало ми је свиле на јумак

Свиле зелене, маве црвене.“

 

¹) Рекао би човек по овим ријечима, да онамо иду младожење у сватове, али нигђе код сва три народа не иду осим само у Паштровићима.

 

д). Кад долазе сватови по ђевојку.

Не стој куме, не стој првијенче,

Стари свате, ни ти барјактаре!

Не срч’те нам гиздаве ђевојке,

Ђевојка је од себе срдита

Остао јој рукав не довезен

Нема мајке да јој га довезе,

Нема брата да јој га донесе;

Ал’ говори ујна нећачици:

“Пођи, пођи, моја нећачице!

Ујна ће ти рукав довршити,

И послати по ујаку твоме;

Рукав прими, ујака пољуби.”

 

ђ). Опет код куће ђевојачке.

Јелен попасе смиљ по загорју

Вишега тлачи, нег што га пасе,

Млади га Јово на коњу ћера,

Братац га Нико на друму чека,

А сестра Јела кроз пенџер гледа,

Кроз пенџер гледа тихо говори:

“Ћерај га брате Јово, не остављај га!

Удри га брате Нико, не пропуштај га!

Није то зв’јерје у гори расло,

Него је расло код миле мајке,

Код миле мајке, код драге браће,

За тебе расло, теби суђено.”

 

е). Опет код куће.

Мара ми се сватовима нада,

Вас дан ми је босиље сијала,

На Јовову срећу намјењује:

Ако Јово добре среће буде,

С вечера ће босиљак никнути,

До по ноћи и угранатити

А у зору у китама вити.”

Млад је Јово добре среће био:

С вечера је босиљак никнуо,

До по ноћи разгранатио се

А у зору у ките се вио;

Сватове је ш њиме даривала;

Сваког свата по кита цвијећа

Младожењу прелијепа Маре.

 

ж). Кад ђевојку изведу сватови.

Обрни се млада Маре, мајка те зове –

Нека зове и призивље сад немам коље, (када)

Однесе ме Бог и срећа Јову пред дворе.

***

Обрни се млада Маре, отац те зове

Нека зове и призивље, сад немам коље,

Однесе ме Бог и срећа Јову пред дворе.

***

Обрни се млада Маре, браћа те зову, -

Нека зову и призивљу, сад немам коље,

Однесе ме Бог и срећа Јову пред дворе.

***

Обрни се млада Маре, сестре те зову –

Нека зову и призивљу, сад немам коље,

Однесе ме Бог и срећа Јову пред дворе.

 

з). Кад путују с ђевојком.

Играх се с златном јабуком,

По пољу по мједноме,

По гувну по сребрноме;

Одскоком скочи јабука,

Удари Будви у врата,

Саломи врата на двоје,

А кључаницу на троје;

Просу се бисер по перју (трави)

Сави се паун од неба

А пауница од поља

Да купе бисер по перју.

Млада се Мара мољаше:

„Пауне, мој мио брате!

А паунице сестрице!

Не куп’те бисер по перју,

Јере сам млада вјерена,

Вјерена, не поведена,

Пак ми се хоћу дарови:

Свакому свату грињица

Староме свату и двије.”

 

и). Кад се угледају сватови.

Дивно ли је низ поље гледати

Жуту дуњу међу листовима,

Младу Мару међу ђеверима.

Ђевер Мари ријеч проговара:

„О снашице, питома ружице!

Ал си расла на бор гледајући

Ал’ мојега брата чекајући?”

Мара њему тихо одговара:

“О ђевере мој златни прстене,

Н’есам расла на бор гледајући,

Ни твојега брата чекајући,

Но сам била једина у мајке,

Па ме мајка дивно његовала,

Шећер јела, шербет воду пила,

Шећерли се водом умивала.

Твоме брату узгојила лице.”

 

ј). Опет тада.

Истекло је жарко сунце, ћа иза горе

Обашјало младожењи бијеле дворе

Пред дворе му коло игра, пјесме се поју;

Вес’о ти је ови данак мој мили Боже

Ђе Јовану љубу воде у часе добре.

Вод је, води млади Јово, сретња да ти је!

У њу су ти свака добра што си жудио:

У ње ти је б’јело лице кано и лијер,

У ње су ти црне очи, драго камење,

 У ње су ти бјеле руке, града ваљају

Када зачу млади Јово што му говоре,

Дваш је триш поскочио, колом кренуо.

 

к). Кад се угледају сватови.

Подигни се, младожења Јово!

На изиђи пред кулу бијелу,

Те погледај низ то поље равно,

Иду ли ти на силу сватови

Воде ли ти на силу ђевојку?

Ако буде среће, као кажу,

Ти ушетај у бијеле дворе,

Па простири свиле и кадифе,

И постављај злаћене столове:

Нек’ по свили уљезе ђевојка

За столови кићени сватови.

Послушан се намјерио Јово,

Он пошета пред бијелу кулу,

И погледа низ то поље равно,

Те угледа киту и сватове

Ђе му воде на силу ђевојку,

Па ушета у бијеле дворе

Те простире свилу и кадифу,

И поставља злаћене столице;

По свили је уљегла ђевојка,

На столове господа сватови.

 

л). Опет тада.

Ливаде су урешене,

Б’јелим цв’јетом и црвеним,

Млади Јово коња игра,

А ливаду копјем мјери,

А вила га с горе гледа,

Те му ријеч бешједила:

“Што ливаду копјем мјериш?

Но с обрни с десне стране,

С десне стране пут истока

Ђено дивно коло игра

Ту је твоја вјереница,

Сваким добром испуњена,

Сваким цвјећем накићена,

И грињицом од бисера.”

Јово вилу послушао,

На десну се окренуо

Ту наоди ђевојчицу

Милу Мару вјереницу.

Уфати је за ручицу

Пак је за се коњу тура.

Путем Мару савјетује:

“Маре срце из њедара!

Што си у род научила,

Заборави, одучи се

Моју мајку вјерно служи

Да се на те не потужи.”

 

љ). Кад се вијенац савија.

Посла Маре пауниће

И бијеле голубиће;

На дан перце узимала

У в’јенац га увијала

Првијенца даривала.

***

Посла Маре пауниће

И бијеле голубиће;

На дан перце узимала

У в’јенац га увијала

Старог свата даривала.

***

Посла Маре пауниће

И бијеле голубиће;

На дан перце узимала

У в’јенац га увијала

Два ђевера даривала.

***

Посла Маре пауниће

И бијеле голубиће;

На дан перце узимала,

У в’јенац га увијала

Мила кума даровала.

***

Посла Маре пауниће,

И бијеле голубиће;

На дан перце узимала

У в’јенац га увијала

Војеводу даровала.

 

м). Кад виде ђевојку.

Што се сјаје преко Будве града?

Ал’ је сунце, али јасан мјесец?

Нит је сунце, нити сјајан мјесец

Него снаха међу ђеверима:

Пољепша је ружа од виоле,

Наша снаха љепша од ђевера.

 

н). Кад дође ђевојка.

Л’јепо ти је пред ноћ погледати

Ђе ђевојка шједи крај ђевера,

Испод в’јенца младожењу гледи!

Њој говори младожења Јово:

“Што ме гледаш драга душо моја?”

“Ја те гледам, Јово господаре!

Какав ћеш ми наук сада дати,

Како ћу ти мајци угодити?”

“Лако ћеш ми угодити мајци:

Доцно легни а рано устани,

Двор помети, и воде донеси,

Кад те кара, не одговорај јој.“

 

њ). Опет тада.

Расла јабука, Јову пред двором,

Сребрно стабло, злаћене гране,

Злаћене гране, бисерно лишће,

Бисерно лишће, мерџан јабуке;

По њој попало силно голубје

Сви јој голуби гуком гукали,

Гуком гукаху, бисер зобљаху;

А један голуб гуком не гуче,

Гуком не гуче, бисер не зобље,

Ћерала их је Јовова мајка:

Ид’те отоле, сиво голубље!

Ту је јабуку Јово садио,

Јово садио, и заливао

Да под њом шједне кита сватова,

Под њом да шједне, и вино пије.”

 

о). Кад сватови умивају руке.

О наранчо воћко племенита!

Танка ли си, високо ли растеш!

Дажд наоди, тебе корјен расте,

Вјетар пува, гране ти подвија!

Сврх тебе се Будва град виђаше,

У Будви се млад Јово жењаше

Из кола му вила кликоваше;

У тај данак у ком’ се жењаше,¹)

Танка га књига допаде,

Да иде Дужду на војску,

А Мара Јову говори:

„Буд ли отиде на војску

Кому ме младу остављаш?”

А Јово њојзи говори:

“Како, коме те остављам?

Ето ти свекра с свекрвом,

Ето ти осам ђевера,

Ето ти осам јетрва,

Ето ти једна заова”.

А она Јову говори:

„Што ми је свекар с свекрвом

То ми је старо нејако;

Што су ми осам ђевера

То су ми вјетри по гори;

Што су ми осам јетрва

То су ми звјезде по небу;

Што ми је једна заова

То ми је мајка у мајке;

Тешко си мене без тебе!

Кад није тебе код мене!”

 

¹) Ову пјесму, коју ми је послао у Будви ђакон Иво Зец из Побора, овако нађох у рукопису, но јамачно или је нешто изостављено или је ово морала бити друга а не једна иста пјесма.