Грбаљ - Парница Парапића и Балића 1658.

 

Парница Парапића и Балића

1658.

 

У Цетињском Архиву чува се у познијем препису једна пресуда турска из године 1658. Парница се водила о оставини Вула Зановића који је био оставио неку баштину попу Ђуру Парапићу. Не би било без интереса потражити оригинал ове пресуде, која се некад (а можда још и данас) налазила у Дубровнику. Препис дубровачки је из године 1774, которски из 1808, а наш из наших дана.

 

Пресуда гласи:

 

На 1774 мјесеца фебрара у Дубровнику.

 

Дајемо разумјети како дођоше на скелу дубровачку пред нас ***** и заповједнике од скеле из Требиња именом Саби-бег и Диздаревић Усеинага и Аџи Асановић, како дођоше пред нас три чојека из Грбја, из кнежине кнеза Марка Лазаровића, Васо Парапић и Раде Парапић и Вуко Парапић и донесоше пред нас књиге, које су писане (има?) година 99. И проучисмо и(х) ми и у њима пише како је доша из Лијеваца Раде Парапић на суд турски, што је био у Бјелошевићима. Сћепо и Божо Балић супроћ њих, како су се сапрели прије, него су се сапрели, пошто је умро Вуле Зановић (који је оставио попу Ђуру за послух и за ранити га до смрти у Мрчево Поље, што се зове мјестом Куркоџића Главица, над јендеком горица, по дну ње главица, а код главице код горице ријека што се наоди). Ова баштина у овому мјесту како је остала од Вула Зановића попу Ђуру и држао је и нико му се у њу није упончао, него је дошао супроћ њему Стијепо и Божо Балић, да нам узме брез пута и брез суда. Па их упитао кадија Стијепа и Божа: „Којим начином оћете да узмете ову баштину од попа Ђура?” - И рекао Стијепо и Божо: „Кад ми ...ије Ђуров... наша…” - Кадија је искао сједоке у попа Ђура, који је довео за сједоке војводу Ника и Рада Пићана, те су сједочили, да је Вуле Зановић ту баштину дао попу Ђуру Парапићу у послух да га рани и слуша до смрти. Пошто је он умро остала је његову роду, и они су ту баштину држали „тако знамо и тако сједочимо”. И суд му турски осуди да је та баштина попа Ђура, а након њега његова рода. И од турскога суда ова им се књига даде у руке пред онијем људма, који су се онога времена онђе догодили: кнез Маро и Нико Матковић и Василије калуђер и Вуле Иванов и Нико Маров и Станиша Франић и Вуко Тучевић.

 

Писах ја Спиро Ивковић, бих мољен од ових људи предуминими.

 

La data nell’ originale in turchese dell’ anno 1069 di nostra еросса 1674.

 

A 31. 8-bre 1808 Cattaro.

 

Као што се види рукопис је на једном мјесту мало оштећен. Ту су били наведени разлози Стијепа и Божа, којим полажу право на баштину попа Ђура. Ти разлози, како се види, нијесу били јаки, јер су браћа Балићи изгубили парницу.

 

Имали бисмо још само да исправимо једну грешку. Турска година 1069 одговара нашој 1658 а не 1674 години, према томе није, како се каже горе, прошло од ове пресуде до године 1774 99, већ 116 година.

1937.