Умир Прибиловића и Крстинића
4 маја 1721.
Да јест вједеније всакому человјеку тко чује и види сије писаније, како се састаше на винограцко копање неколико Махин и Побор и Бјелиц, по имену: Јово Ивов Прибиловић з братом и су два сина, два брата Крстинића Вуко Божов с сином, Нико Ђурић, Милош Бјелица (са) синовцем, Марко Вуков з братом и на ту се работу посвадише и побише злочестнијем оружјем мотикама и ранише се троица: Јово Прибиловић и два брата Крстинића: Милош и Сћепац, те се двије куће свадише на виско(?) доба. Јово Прибиловић и Стијепо Крстинић бјеху рањени у главу до смрти. Јово Прибиловић не мога поћи дома, но га понесоше на сто мртни у Будву, а Крстинић Стијепо сам пође дома, како у начин пежзна(?), мислећи да је Прибиловић мртав, а Стијепо се надаше, да неће од оне ране умријет и сјеђе неколико дних дома и зва медига дома, да вида њега и брата му. У толико виђе себе грђега, да му рана зло стоји и понесоше га у Будву, да му обиде ране спицијер. И од оне ране умрије. И тако приђе него умрије приставише злотвори, да га је убио Ђурић. И тако њега сметена учаху да говори, е га је убио Ђурић, а на виноград, када га су нашли рањена, питаше га људи, који га доше видјет: „Ко те уби?” Он рече: „Прибиловићи“. И за ове двије ријечи, што је говорио једну на виноград, а другу на смрт у Будву, не хоћаху се разабрат злотвори Ђурића, која је од оне двије ријечи разбранит(?), него крничаху Ђурића. И тако Ђурић, находећи се прав, не могаше трпљет ову биједу и не уклањаше својијем животом, ни у...ом. А Прибиловић, теке они умрије, полеже својијем убоштвом по пријатељијех, а јошт га нитко не ћераше. У толико скочише добри људи и уфатише вјеру међу оне двије куће Крстинића и Прибиловића, докле се види зашто се побише и за коју ли невољу пролише крв. И у ову исту вјеру, која бјеше међу њима стаљена и утврђена, позва Ђурић Прибиловића, зашто му крв наметаху на главу, коју бјеху сами учинили оне двије куће, које су се побиле на виноград, а наметаху је на Ђурића с неправдом, а без сједожбе. И за то ставише међу собу 10 кмет у град Будву. Од стране Прибиловића кметови: поп Вук Станишин, кнез Нико од Побор, Стијепо Зановић, Франо Андрин, кастелан Јово Николин Побор, а од стране Ђурића: Нико Марчићев суђа, Нико Павлов, Нико Ћуда, Војин Љубановић, Вучета Дулетић. И ми кметови сједосмо на избрато мјесто Будву и призвасмо пре(д) собу и Ђурића и Прибиловића и све оне, који бјеху ту били близу, када су се биле оне двије куће. И оне исте работнике призвасмо, који бреху с њима работали и свакога, који дође да их развађају. И стависмо пред њима икону Христа и Богородице, да се право заменају и да право кажу с заклетвам који је што видио и који што зна да право каже, да не иду ни по једному хајтеру. И тако сви они сједоци више писани, који наљевше знаваху ни један се не нађе да је видио, да га је Ђурић ударио. И ми кметови заменасмо Прибиловиће, да га није који од њих ударио. И тако рече Вуко Прибиловић, да га је ударио у главу озада. И ми кметови Ђурића видећи да није сједожбе на Ђурића, а Прибиловић сам рече, да га је ударио, и ми више речени кметови Ђурића судисмо, да је Ђурић чист от те крви, а кметови Прибиловића не присташе, него одговорише: заклеће се 12 Побор, да отправе Прибиловића наречене од Ђурића. И тако данас не могосмо учинит ништа, докле видимо оће ли доћи Побори да се закуну. И тако неки Побори, које их бјеху нарекли, питаше Владику: „Како може ова клетва бит за душу?” И тако им господин владика одговара и учи их, да се лукаво не куну, да душу не потопе у вјечну муку. Паки их и друго учи от тјелеснога суда, да ће им се не примит та клетва на прави суд „зашто сте ви били далеко од поља, дома, ви нијесте виђели ђе су се били у у поље будљанско“. И тако рекоше Побори: „Да идемо код Богородице у Махине“. И тако пођосмо сви кметови скупа и једни и друзи и казасмо преосвештенаму владици све, што смо у Будву кметовали и како смо заменанцу с заклетвом чинили, како више пишемо. И тако нас преосвештени владика научи и моли, да се учинимо ми кметови уједно да не отезамо ни за чију парту, него да чинимо по правди и чистој заменанци. И тако ми кметови сви уједно сједосмо у Махине, лијепо разбирајући и размишљајући и сједожбе и прилике изводећи. Говоре кметови от стране Прибиловића: да разрежемо крв Крстинића на 3, али на четворо, некому веће, некому мање, а кметови Ђурића: да га отправе зашто тако нахођаху и познаваху по души и по сједожби, да је Ђурић чист от те крви. И тако ми кметови, не могућ се погодит међу собу и једни и друзи одбрасмо два кмета: Ника Марчићева и Сћепца Зановића, да пођу код господина владике, да му кажу вољу једнијех и друзијех кметах и који суд господин владика пофали, да тако учинимо. И ми више речени два кмета пођосмо и казасмо господину владици, и владика пофали што говоре кметови Ђурића и ми кметови Ђурића и више речени поп Вук Станишин, који рече: „Огласито и ја пристајем како је рекао и пофалио господин владика“. За то ми пет кметов Ђурића и речени поп шести све добро чусмо и разумљесмо зовући име боже из кога излази сваки прави суд сви 6 једне воље либерасмо Ђурића да је чист от крви покојнога Стијепа Крстинића, а остаде на Прибиловића, које бјеше учинио на вско(!) доба. Ово судисмо по сједожби и по истинијех приликах и биће подписана и потврђена од господина владике и от три кмета, који умију писат.
Писах ја поп Никола Руцовић по заповиједи кметовах Ђурића и попа Вука Станишина на 1721 маја на 4 у Будву.
Io
Nicolo Jacubanich uno ex duodechi arbitri afermo.
lo
Nicollo Chiuda uno degli arbitri afermo ut supra.
lo Nicolo Bubica uno degli arbitri afermo ut supra.
Данил владика похваљујем како су суд прав чинили по сједожби онијех, који се заклињаше.
