Грбаљ - Јаков Поповић Ординаријату о Владици Раду

 

 

Јаков Поповић Ординаријату о Владици Раду.¹)

15 септембра 1843.

 

Всепречестњејши Ординаријат! Познато је, како Владика Церногорски војује с везиром херцеговачким и скадарским, тако највише војске скупио је и на Грахово отишао, гдје је близу и војска турска, који се јошт удрили нијесу, али от стране Скадарске Албаније бива помало пуцања. За узрок овај поп Богдан Стојанович, парох брајички (како ми је казао г. капитан окружни) да је с олтара препоручио, да се Брајићи приме оружја и спреме за поћи у помоћ Владици Церногорскому, како се ово избило и он је предводитељ њиов, но будући да је власт дознала тако је одма их вратила.

 

У Котору 15 Септемврија 1843.

 

Јаков Попович, протопрезвитер

 

¹) Бококот. еписк. архив, бр. 207 1843.

 

 

Грбаљ - Увјерење о имовном стању Стијепа Јановића

 

 

Увјерење о имовном стању Стијепа Јановића. ¹)

27 јануара 1843.

 

Свидјетељство парохијалноје. С овијем, черти фикатом очитујемо ми ниже потписати парох села Љешевића како Стијепо Илин Јановић, мој парохијанин, находи се и јест у велику сиромаштину, који нема своје ништа франко, нити може имати никакве помоћи от својије добара, нако што живи својом ђорнадом и мантена своју сиромашку фамељу.

 

Оволико свидјетељствујемо чисто по нашој души и ово свидјетељство испуштавамо за да може служити истоме пред врховној власти. Ово по души и чисто.

 

(М. П)

 

У Љешевиће ђенара 27. 1843. по србски.

 

Временити администратор парохије љешевачке Поп Ђуро Поповић

 

¹) Котор. полиц архив, недат. акта.

 

Грбаљ - Ластовљани неће да мијењају попа

 

Ластовљани неће да мијењају попа

27 јануара 1798.

 

Во име Христа, амин. На 1798, мјесеца ђенера 27, под Лаством.

 

Да се зна по овому истинитому писму, како будући ми Ластовљани како и Пријевори и Свиништана узели за нашега попа державнога попа Ива Ковача с Пријевора, от којега имали до сада лијепу стиму и све остало, што тиче свештеника да смо у све подпуно контени. И тако разумијући данас да истога попа Ива мисле ни неки нехарни људи дићи и приговарају Преосвештенога Господина Владику да њега дигне и да узмемо попа Марка Вучетића. И за то сви договорно говоримо да по ниједан начин Попа Вучетића нећемо, да знамо без попа стојати, а реченога попа Ива Ковача примамо и посада како и досада да га држимо и познајемо и честимо, будући до сада од њега били подпуно у све контени како се уздамо и по сада.

 

И ово су који попа Ива жуде и держаће: Перво Нико Стијепов Ваух, Станко Ђуканов, Стијепо Ников Орловић, Перо Иванов, Воин Перов, Станко Вукадиновић, Станко Миховић, Перо Миховић, Илија Вулетић, Вуко Марков, Ђуро Перов, Ђуро Стијепов, Иво Ђуров, Станко Милошев, Иван Андрин, Нико Марков, који сви чине крсте. И овако се ми попу Иву уфатисмо и чинимо писмо, а исти се нама ухвати чинит сваку службу церковну.

††††††††††††††††

 

Анто Батута канчалир писах по ријечи више реченијех.

 

Побори - Пресуда Јову Никову и Станку Крстову

 

Пресуда Јову Никову и Станку Крстову

22 новембра 1780.

 

Во име Христа, амин. Нојембра 22, 1780. На Стањевиће.

 

Да се зна и да је влерована ова сетенца, како блеше украо Јово Ников Зец и Станко Керстов Шкан...; они два блеху украли пуст испод колибе церкомне. И тако данас шједосмо ми кметови: Перво губернатор Јоан и кнез Дамљан, Нико Стијепов, Дамњан Ђаконовић, Иво Зец, Лазо Зец, Иван Cћeпчев суђа, Нико Иванов, Иво Ников, Марко Ковач, Раде Јовов, Милош Савов и остали главари поборски. И тако судисмо ту пуст само 14; макосмо нашу, осташе 9 талијерах и 2 гроша франке, а колиби два лакта свите франка, а селу глобе 4 цeкина, а узесмо 2 цeкина каратах.

 

И писах ја Јоан Радонић з договором свијех кметовах.

 

Паштровићи - Умир Бајица и Паштровића

 

Умир Бајица и Паштровића

1/13-ІІІ-1851.

 

у Будви на 1/13 марта 1851 (прве).

 

По наредби старије власти окупише се у име божје, а у добар час, главари од обштества паштровскога с њиовим шиндиком од једне, а главари бајички с њиовим сердаром од друге стране, да развиде, погоде, осуде и помире сваку чегрст, главе, ране, пљенове и сваку разликост што је међу њима. И тако изабраше међу њима двадесет и четири кмета, који сједоше и призваше име божје, од којега произлази сваки прави суд. Осудише и сeтeнциjаше:

 

У прву батише главе попа Јова Љубише и Стијепа Савова Митровића за главе Јова Вукосавова Бајице и Пера Јовова Бајице Дубовичанина.

 

У другу батише рану покојнога Мила Јовова Рађеновића за рану покојнога Сава Вукосавова, а батише рану Крста Стијепова Анђуса за рану Шута Перова Бајице и да плате Паштровићи 15 цекина берберине Шуту Перову, како се закле.

 

У трећу заклеше се Јово Миџор, Видо Станков Рађеновић, Стијепо Илин Перазић, Митар Суђић, Бело Калуђеровић и Стефан Љубиша, да Јосиф Ђуров Греговић и Филип Вуковић нијесу издали цару Ива Милова Бајицу.

 

У четврту заклеше се Дамјан Куљача, Стијепо Дивановић, Видо Срђентић, Бошко Никлановић, Иво Миковић и Митар Попов Греговић, да није Видо Бјелица узроковао смрт Мишу Дубовичанину.

 

У пету заклеше се Митар Новаков, Ђуро Радов, Шуто Вуков, Нико Савов, Нико Драгов и Иво Филипов, сви Бајице, да није Иво Јовов Бајица убио Ника Јовова Беговића.

 

У шесту осудисмо да Андрија Рменко плати рану Сава Јовова Бајице су 10 целина.

 

У седму осудисмо, да племе режевско плати главу Вука Ђурова Бајице су 133 цекина и четири цвaнцике и да се мири по обичају од земље, и сувише да исто племе плати 27 цекина за овнове и звона, што је заплијенио, а за 19 цекина, што говори да је платио, да се закуну Јово Зеновић, Нико Станков Радовић, Стијепо Илин Перазић и Марко Павловић.

 

У осму осудисмо, да Бајице плате главу Крста Ђурова Кентере су 133 цекина и четири цвaнцике и да се мире по обичају од земље, а Кентера њима рану цекина 35, ако се посвједочи да је рањеник остануо сакат.

 

У девету осудисмо, да Бајице плате главу Коста Бошкова Куљаче су 133 цекина и четири цвaнцике и да се мире по обичају од земље.

 

У десету осудисмо, да ће се од сваке главе — у све су три - изоставити трећи дио за карате, од којега припада половина Паштровскијема, а половина црногорскијема кметовима.

 

Уједанаесту осудисмо, да за сваки помањи разлог и правду остаје мјесто Црногорцу на Претуру у Будви, а Паштровићу на Цетиње да се суде.

 

У дванаесту осудисмо, да се не плаћа више ни суди никаква рана, ни глава, која се убије у лупештину.

 

† (крст) Мила Бајице, сердара; † Ђура Прелова Бајице; † Ћепа Јокетина Бајице; † Петра Попова Бајице; † Шута Вукова Бајице; † Јока Савова Бајице; † Ника Јовова Бајице; † Ника Савова Бајице; † Сава Машова Бајице; † Ђура Капе; † Сава Ђокова Бајице; † Николе Савова Бајице; † Рада Митровића, шиндика; †Бела Қалођурђевића; † Стијепа Дивановића; † Митра Суђића; † Вида Срђентића; †Ива Миковића; † Стијепа Перазића; † Вида Рађеновића; † Дамјана Куљаче; † Јова Миџора; † Бошка Никлановића; † Бутура Перова Укмановића.

 

Као писмени свједоци потписали су ову пресуду: Поп Лука Поповић, Анто Анзуловић, Митар Греговић и Стефан Љубиша (писар).

Грбаљ - Умир Милинића и Вучићевића

 

Умир Милинића и Вучићевића

4 августа 1754

Ва име Христа, амин. На 1754 мјесеца августа 4, у Шиш(и)ће.

 

Да се зна и да је вјеровано пред свакијем правијем судом како окури зло Вучићевићима те убише Ника Милинића и пристадоше исти на умир и посадише коло или мито и кумства и побратимства, а за остало споменујући се што Б(ог) заповиједа и чинећи за његову душу и за свој напредак Ђуро и Перо и Стијепо и них ђеца исти Милинићи простише и благословише у вијек вијеком вражду и остали начин што је пристојно за исту крв браћи Вучићевићима Јову и Раду и них ђеци и них последнијема, а они Милиниће зваше и дароваше у своју кућу и простише се и благословише како поправ будући браћа.

 

И б(и)ше сједоци кои ће се подписат:  

Кнез Нико Тујковић и ја протопоп Петар Влатковић подписујем својом руком и сведочим како више пише, Дмитар Јовов, Вуко Радов.

Ја поп Иван Петровић пасах по ријечи обје парте. ††

Грбаљ - Жалба Петра І. Которском циркулу на неког Љубановића

 

Жалба Петра І. Которском циркулу на неког Љубановића

23 јуна 1800.

 

Свијетли и благородни господине! Примио сам поштени ваш лист, писани заради Стојановића, који је убио Церногорца и побјега у Церну Гору. Ја сам по вашему зактевању јучер одправио моје писмо на пазар от Ријеке Цернојевића, које ће се данас пред народом прочитати. Писао сам Утеpжaнима да стоје смиром не само от правијех Брајићах, него и от истијех Стојановићах и да чекају суд и сотесфакцију от ђенералске власти. Дакле, ако бисте кћели који кастиг на кривца наставити, ваљало би да у ту згоду буду неколика Церногорца призвана. А што ми за Поборе пишете, они би сиромаси на перво звање пошли у Котор, но су видјели како Љубановић узима силом и неправдои њихова и моја манастирска добра, тако он исти чини у суд шшто је њему драго и не допуштаје говорити ниједнога разлога, пак се боје да не учине от њих, што су и од Трешњевчанах учинили, докле су их тешкијем мукам под страхом свезане веригама у тамницу нагнали, да подпишу сетенцију и да пуште Бућинима своја влаштита и

правична добра, а на сврху открило се, како је то за мито учињено, што су Бућини дали за новце и по хајтеру суда.

 

Љубановић по статуду которскому, којега нигда није било чути, и за љубав от новацах добио је сетенцију не само за освојити поборско ваздашње уживање, него и моје земље и метехе, које су свему народу обећане, а сувише попријети наше церногорске границе и то све преко вјере, коју смо писмено с преузвишенијем господином генералом утвердили. Сад нека сваки поштени човјек разбере и нека ми рече, може ли бит правога суда, ђе се по сили и по хајтеру и за новце суди и хоће ли бити ова крајина мирна на ови начин, како су започели. Небјеше ли љевше и мирније барем до организациона оставити свакога, да ужива оно, што је он и његов отац, ђед и прађед уживао, а на даље до Адама, да се не простире.

 

Ја сам у толика моја писма преузвишенога господина генерала, пак иза тога и господина мађора Пикнера молио, да уклоне Љубановића и статуд которски от нашијех границах и от свега, што се наше церногорско назива; нијесу ми никад на то одговора дали и није фајде, да им већ пишем, него да пустим нека се служе наговором Љубановића и статудом которскијем на њихову вољу, колико хоће, а што ће се о’ тога догодити ја пред Богом и пред мојим царом не хоћу бити отговорник, који јесам ваш доброжелатељ и слуга.

 

Јунија 23го, 1800 На Стањевиће.

 

М(итрополит) П(етр) Петрович)